Čitaoci pitaju: Šta je osteoartroza i kako utiče na zglobove, detalje zna dr Milan Petronijević

Osteoartroza (OA) je progresivna bolest sinovijalnih zglobova sporog toka. U njenoj osnovi su degenerativne promene najpre zglobne hrskavice, a zatim i drugih zglobnih struktura. Praćena je bolovima u zglobovima i ograničenjem njihove funkcije, što rezultira značajnim smanjenjem radne sposobnosti i kvaliteta života. Degenerativne promene su praćene aktivacijom pojedinih medijatora upale, tako da u OA uvek postoji i lokalno zapaljenje niskog intenziteta. Zbog toga se u anglosaksonskoj literaturi obično naziva osteoartritis.

Epidemiologija osteoartroze

Prema statistici, osteoartroza je najčešća bolest zglobova. Trenutna prevalenca oboljevanja u svetu je oko 25, a predviđa se da će do 2030.godine dostići i 35 odsto. Najkonzervativnije procene navode da od nje boluje oko 250 miliona. Prema evropskim studijama, iako je OA prvenstveno bolest starije populacije, u životnoj dobi od 50 do 59 godina, učestalost osteoartroze je 35 odsto, a 55 odsto među ljudima starijim od 70 godina. Osteoartroza kolena (gonartroza) i kuka (koksartroza) su najčešći oblici OA, pa je izračunato da je životni rizik za OA kolena 45 odsto, a kuka 25. Žene imaju veći rizik od razvoja osteoartroze, a u postmenopauzi su podložnije oboljevanju zbog povećanog nivoa kalcitonina i gubitka estrogena, kao i ubrzane resorpcije hrskavice i kostiju.

Osteoartroza je progresivni poremećaj koji zahteva dugotrajno lečenje

– Osteoartroza je jedno od najčešćih bolnih stanja. Praćena je smanjenom pokretljivošću i kvalitetom života, što dovodi do povećanja komorbiditeta. U proseku, ljudi počinju da doživljavaju simptome OA u dobi od 55 godina i žive sa simptomima, te je smanjena i radna sposobnost, i povećan invaliditet. Kao progresivni poremećaj koji zahteva dugotrajno lečenje, osteoartroza dovodi do velikog broja zdravstvenih konsultacija, različitih modaliteta lečenja, i vodeća je indikacija za upotrebu lekova. Pored toga, smatra se da je OA četvrti vodeći uzrok invaliditeta u 2020. godini. Stoga, socioekonomski uticaj osteoartroze je jasan, i ona predstavlja veliko, veoma značajno i rastuće opterećenje za pojedinca i društvo u svetu – priča za eKlinika portal profesor dr Milan Petronijević, specijalista interne medicine i subspecijalista reumatologije,

Kako nastaje osteoartroza?

Profesor Milan Petronijević ističe da je u slučaju osteoartroze primarni poremećaj degeneracija zglobne hrskavice. Hrskavica u sinovijalnim zglobovima je „hijalina“, normalno izuzetno glatka, što će omogućiti da pri pokretima u zglobu bude minimalno trenje zglobnih površina (da pokret u zglobu bude bezbolan i potpun). Pri pokretima, hrskavicu dodatno prekriva manja količina zglobne (sinovijalne) tečnosti, što dodatno olakšava pokrete u zglobu. Hijalina zglobna hrskavica je, navodi naš sagovornik, avaskularna i aneuralna, a to praktično znači da ne sadrži krvne sudove i periferne živce. Uz to, ima specifičnu strukturu koja joj daje istovremeno čvrstinu i elastičnost, kompresibilnost i sposobnost amortizacije i minimiziranja pritiska na kost ispod hrskavice. U normalnim okolnostima, otporna je na habanje.

Od čega se sastoji zdrava hrskavica?

– Osnovne ćelije zglobne hrskavice, hondrociti, čine samo 1–5 odsto zapremine zglobne hrskavice. Ostali deo čini ekstracelularni matriks (ECM). Hondrociti su vrlo specijalizovane ćelije odgovorne za sintezu i održavanje infrastrukture ECM. Njihova aktivnost je veoma suptilno regulisana. Hondrociti hranu i kiseonik dobijaju difuzijom kroz ECM. Čak 65 do 80 odsto hrskavice čini voda, što omogućava deformabilnost i prilagođavanje njenog oblika u zavisnosti od opterećenja. Između hondrocita, dominantna su kolagena vlakna koja su međusobno povezana proteoglikanima u finu mrežu koja je sposobna da izdrži i nosi veliki pritisak, kao što je, na primer, težina tela u nosećim zglobovima kuka, kolena, skočnim zglobovima, zglobovima stopala, ili da omogući brojne pokrete malih zglobova šaka koje u svakodnevnim aktivnostima najviše koristimo. Proteoglikani su kompleksi proteina sa glikozaminoglikanima, nerazgranatim polisaharidima među kojima su najvažniji hondroitin sulfat (HS), hijaluronska kiselina (HA) i keratan sulfat (KS) – objašnjava profesor dr Milan Petronijević.

Na koji način osteoartroza oštećuje zglobove?

Uprkos napretku medicinske nauke i činjenici da je osteoartroza poznata vekovima, tačni patogenetski mehanizmi nastanka još uvek su nejasni. Patogeneza OA je dinamičan i složen proces koji, prema rečima sagovornika našeg portala, uključuje genetske, mehaničke, metaboličke, zapaljenje i druge mehanizme koji se mogu objediniti kao takozvani faktori rizika za nastanak osteoartroze.

– Pod dejstvom takozvanih faktora rizika, u osteoartrozi dolazi najpre do biohemijskih, a zatim i strukturnih promena u hrskavici. Smanjuje se sadržaj proteoglikana u hrskavici, povećava sadržaj vode, i dolazi do dezorganizacije kolagenske mreže. Ubrzo se stvaraju pukotine na hrskavici. Njeni fragmenti koji se oslobađaju u zglobni prostor i neravna površina zgloba, povećavaju trenje pri pokretima što će izazvati bol. Zatim reaguje zglobna čaura trudeći se da smanji trenje povećavanjem zglobne tečnosti koja je smanjene gustine, pa se može javiti i otok zgloba. Kasnije, kada hrskavice ima sve manje, dolazi do međusobnog fizičkog kontakta koštanog tkiva ispod hrskavice na zglobnim okrajcima. To za posledicu ima stvaranje koštanih izraštaja osteofita, koji dovode do deformacije zgloba, oštećenja drugih zglobnih struktura (ligamenata), sve više bolnih i ograničenih pokreta i gubitka funkcije zgloba – navodi dr Petronijević koji je redovni profesor i šef katedre za internu medicinu na Medicinskom fakultetu VMA.

Foto: Pixabay.com

Genetska predispozicija i starenje značajni su faktori rizika za nastanak osteoartroze

Profesor Milan Petronijević iznosi podatak da se 39–65 odsto slučajeva osteoartroze u opštoj populaciji može pripisati genetskim faktorima. Genetska predispozicija nije vezana za promenu nekog pojedinačnog gena. Do kraja 2019. godine, kaže sagovornik e Klinika portala, identifikovano je najmanje 90 gena koji su rizik za nastanak OA. Drugim rečima, ne nasleđuje se bolest, već predispozicija za bolest. Genetska predispozicija takođe određuje životnu dob ispoljavanja bolesti, kao i težinu i stopu progresije OA. Starenje je, ističe profesor, možda i najistaknutiji faktor rizika. Starenje samo po sebi karakteriše progresivni gubitak funkcije tkiva i organa tokom vremena, a smanjuje se i sadržaj vode, kao i broj hondrocita u hrskavici. Kapaciteti hondrocita da stalno obnavljaju hrskavicu, usled njenih stalnih malih ili većih oštećenja tokom života i rada, opadaju sa godinama, objašnjava profesor Petronijević.

Gojaznost opterećuje zglobove i pospešuje upalne procese

Ako se govori o faktorima rizika, pokazana je, kaže naš sagovornik, direktna povezanost gojaznosti i nastanka OA. Gojaznost može doprineti patogenezi osteoartroze na dva načina, povećavajući opterećenje zglobova i njihovo mehaničko trošenje, i promovišući sistemsko i lokalno zapaljenje.

– Veća telesna težina značajno povećava opterećenje zglobova, a sila koja deluje na koleno, na primer, tokom hodanja je tri do šest puta veća od telesne težine. Pored mehaničkih efekata, gojaznost je povezana i sa porastom sistemskih medijatora zapaljenja. Ćelije masnog tkiva sintetišu i oslobađaju molekule koji izazivaju zapaljenje u zglobovima i dodatno oštećenje hrskavica (leptin, rezistin, himerin, interleukin-6, interleukin-8 i faktora nekroze tumora alfa (TNF-a). Oni dodatno dovode do zapaljenja zglobne sinovijalne membrane, degradacije hrskavice i razaranja kosti ispod hrskavice preko enzima koji se zovu matriks metal proteinaze – objašnjava profesor Milan Petronijević.

Neadekvatna fizička aktivnost takođe je uzrok pojave osteoartroze

Umereno mehaničko opterećenje jedan je od najvažnijih faktora za održavanje normalne funkcije zglobova. Međutim, kada se zglob izlaže minimalnom ili prekomernom mehaničkom opterećenju, upozorava profesor, dolazi do poremećaja hrskavice, navodi prof. Petronijević i dodaje:

– Sedentaran način života sa smanjenom učestalošću pokreta u zglobovima smanjuje cirkulisanje sinovijalne tečnosti i njeno „zapljuskivanje“ hrskavice. Time se smanjuje njena „ishrana“ i uklanjanje mikrofragmenata i metaboličkih produkata hrskavice. Sa druge strane, ponavljane traume zglobne površine ili ponavljano neravnomerno opterećenje zglobne hrskavice može takođe prouzrokovati oštećenja hrskavice, pre svega mreže kolagena što dovodi do pukotina u hrskavicama i zadebljanja kosti ispod hrskavice. Što je veći broj faktora rizika, verovatnoća nastanka osteoartroze se višestruko povećava.

Koji simptomi nam pomažu da prepoznamo osteoartrozu?

Simptomi se obično razvijaju godinama, podmuklo, a bolesnici im ne pridaju veći značaj. Do potpunog ispoljavanja simptoma obično dovede neko neadekvatno fizičko opterećenje. Profesor Milan Petronijević kaže da je u kliničkoj slici najraniji i najčešći pokazatelj osteoartroze bol u zglobu:

– Budući da zglobna hrskavica nema periferne živce i receptore za bol, bol nastaje iritacijom kosti ispod hrskavice i sinovijalne membrane, odnosno kada su patološke promene već odmakle. Bol je i posledica trenja kostiju pri pokretima kada hrskavica više nije glatka i u stanju da održi normalno rastojanje između dve kosti. Ukočenost zglobova je drugi tipičan simptom. Može se predstaviti kao poteškoća ili nelagodnost tokom kretanja, zbog nefleksibilnosti ili nestabilnosti zgloba. Bol i ukočenost u zglobovima je “mehaničkog karaktera”, što znači da su bolovi intenzivniji pri pokretima. Ukočenost se uglavnom uočava kasnije tokom dana, ali se može javiti u trajanju od pola sata i u jutarnjim časovima, kao i nakon perioda neaktivnosti.

Šta je koštana hipertrofija?

Profesor Milan Petronijević navodi da u kasnijoj fazi bolesti osteoartroza rezultira “koštanom hipertrofijom”. Pacijenti je često poistovećuju sa otokom, kao i deformacijama zglobova. Oticanje zgloba najčešće nije otok mekih tkiva, zglob je uvećan ali tvrd usled hipertrofije kosti ispod hrskavice i stavaranja koštanih izraštaja, „osteofita“. Deformacije zglobova su vidljive u OA šaka u manjim zglobovima (Heberden-ovi čvorići na distalnim interfalagealnim zglobovima i Bouchard-ovi čvorići na proksimalnim interfalagealnim zglobovima), ali i u većim zglobovima, kao što je koleno. Tu se javljaju, objašnjava prof.Petronijević, “varus” i “valgus” deformacije koje mogu da napreduju do subluksacije zglobova i njihove nestabilnosti zglobova. Osteoartroza kuka često je praćena “skraćenjem” dužine ekstremiteta sa te strane. Pokreti su tada ograničeni uz sitnije ili grublje krepitacije („osećaj krckanja“) pri pokretima, a hod otežan. U najtežim slučajevima, navodi profesor, nedostatak pokreta može dovesti do fiksne deformacije – ankiloze na malim i velikim zglobovima.

Dijagnoza i procena težine OA

Dijagnoza osteoartroze postavlja se relativno jednostavno na osnovu anamneze i kliničkog pregleda. Laboratorijske, uključujući i imunološke analize su uglavnom normalne, osim u slučaju prisustva komorbiditeta.

– Radiografsko snimanje nije neophodno za postavljanje dijagnoze OA kod pacijenata sa tipičnom prezentacijom bolesti. Na radiografijama se hrskavice ne vide, na njima se vide indirektni znaci OA, kao suženje i asimetrija zglobnog prostora, osteofiti, skleroza kosti… Intenzitet simptoma osteoartroze nije uvek u skladu sa radiografskim promenama. Radiografija, međutim, može imati prognostički značaj u smislu praćenja napredovanja OA i značaja u proceni potrebe za operativnim lečenjem – artroplastikom kuka i kolena. Savremenije radiološke metode kao što su ehosonografija i magnetna rezonanca pružaju mogućnost dokazivanja šireg spektra patoloških promena same hrskavice. Međutim, i ovaj povećan broj pruženih informacija nema značajnog uticaja na odluku u vezi sa lečenjem – objašnjava prof. Milan Petronijević.

Kako se osteoartroza leči i prevenira?

– Lečenje osteoartroze može da se sprovodi sa više različitih terapijskih strategija. Uprkos rastućoj učestalosti i prevalenciji, OA ostaje, nažalost, slabo razumevana patologija. Pitanja o bezbednosti uobičajeno propisanih lekova za OA ukazala su na nedostatke u standardnom lečenju, ali i postojeće perspektive u budućnosti. Na genetiku i starenje ne možemo da utičemo , ali umerena stalna fizička aktivnost, prevencija i lečenje gojaznosti su osnovne mere i prevencije osteoartroze – rekao je za eKlinika portal profesor dr Milan Petronijević, specijalista interne medicine i subspecijalista reumatologije.

(Telegraf.rs/eKlinika.rs)