POSTANITE SUPER RODITELJ: Otac dvanaestoro uspešne dece otkriva tajnu

Frensis L. Tomson je američki inženjer, učesnik u svemirskim programima i otac dvanaestoro dece, od kojih najstarije danas ima 37, a najmlađe 22 godine. Sva njegova deca su završila fakultete ili su na putu da ih završe. Što je najvažnije, on i njegova žena nisu morali da plaćaju njihovo školovanje, jer su svoju decu naučili da budu vredni, odgovorni i da se oslanjaju na sebe.

Preporučujemo

- Uvek sam imao dobro plaćen posao i mogao sam deci da priuštvim praktično sve. Ali, moja supruga i ja smo odlučili da to ne radimo - rekao je Frensis koji takođe ima 18 unučadi koji se vaspitavaju u duhu samopoštovanja, zahvalnosti i želje da urade nešto.

U američkom magazinu Atlantik, Frensis otkriva šta je to što su on i njegova supruga radili kako bi vaspitali decu na pravi način, napominjući da su, svakako, tokom svoje roditeljske prakse često i grešili.

ZADACI

Deca moraju da obavljaju neke zadatke u kući od svoje treće godine. Sa 3 godine još nisu dobra u čišćenju toaleta, ali već sa četiri mogu i to.

Dobijali su nedeljni džeparac u zavisnosti kako su obavili svoja zaduženja te nedelje.

Sa 8 godina počeli su sami da peru svoj veš. Svako je dobio svoj dan u nedelji za to.

Čim bi naučili da čitaju počeli bi da kuvaju po receptima. Morali su da nauče da prave dvostruke količine hrane.

Devojčice, ali i dečaci, morali su da nauče da šiju.

ŠKOLA

Obrazovanje je u našoj porodici veoma važno. Svakog radnog dana od 6 do 8 uveče deca su učila. Nema gledanja televizije, kompjutera i igranja dok ne provedu ta dva sata u učenju. Ko nije imao domaći, čitao je knjige. Onoj deci koja su bila još mala za školu, neko drugi je čitao knjige za to vreme. Posle toga su mogli da rade štagod su hteli do vremena za spavanje.

Morala su da idu na razne sekcije u okviru škole, a mi smo im bili na raspolaganju ako im je trebala bilo kakva pomoć.

Ako bi se neko od njih žalio na nastavnika, govorio da ga nastavnik mrzi ili da nije pravičan, naš odgovor je bio da mora sam da pronađe način da se izbori sa tim, zato što će možda, govorili smo, kasnije imati šefa na poslu koji ih neće voleti. Krivica za loše učenje ne može biti nastavnikova, već uvek od učenika zavisi hoće li naučiti lekciju.

PROBIRLJIVOST U JELU NE DOLAZI U OBZIR

Uvek smo svi zajedno doručkovali i večerali. Doručak je bio u 5.15 časova ujutru, posle čega su deca završavala svoje obaveze u kući pre odlaska u školu. Večera je bila u 17.30 časova.

I supruga i ja smo mrzeli kad smo bili mali, a roditelji nas terali da pojedemo sve iz tanjira. Naše pravilo je bilo da damo deci prvo ono što su najmanje volela, a posle nešto drugo. Nisu morali sve da pojedu, i mogli su da ustanu od stola kad su hteli. Ako bi se neko od njih žalio da je gladan, mi bismo podgrejali u mikrotalasnoj ono što je ostavio u tanjiru. Ni tada nisu morali da jedu. Ali, ne bi dobili drugo jelo za sledeći obrok dok god to ne pojedu.

VANŠKOLSKE AKTIVNOSTI

Sva deca su morala da se bave nekim sportom, po njihovom izboru.

Svi su morali da budu u bilo kojoj vrsti udruženja ili kluba, bez obzira na to da li su u pitanju izviđači, ili nešto drugo.

Svi su morali da se bave nekim dobrovoljnim radom za zajednicu.

NEZAVISNOST

Kako je koje dete punilo 16 godina, kupili bismo mu automobil. Kada je naše prvo dete dobilo svoj prvi automobil, reklo je "Ali, tata, pa to je krntija". Ali, ja sam mu dao priručnik, alat je bio u garaži, i rekao sam da ćemo kupiti svaki deo koji bude potreban, da se dovede u vozno stanje. Jedanaest meseci kasnije, automobil je imao popravljen motor, menjač, nova tapacirana sedišta, nove amortizere i bio sveže ofarban. Moja ćerka imala je najbolji automobil u gimnaziji i bila je strašno ponosna što je to bilo njenih ruku delo.

Dozvoljavali smo deci da greše. Pre nego što su bili stasali da voze, pomagali su u sređivanju mog automobila. Semjuel je trebalo da promeni ulje. Ispostavilo se da ga je sipao u hladnjak. Nisam pravio veliku paniku. Morao je da prospe ulje, kupili smo tečnost za ispiranje, sipali novu tečnost, a onda je zamenio ulje. Decu nismo kažnjavali za greške, jer se i na greškama čovek uči. Naša deca se ne plaše da probaju nešto novo. Znali su da ako pogreše u nečemu, neće biti kažnjeni. To nas je često koštalo, ali naša uloga je bila da odgajamo decu, a ne da štedimo novac.

Svako dete je dobilo svoj kompjuter, ali morali su sami da ga sklapaju. Dobili bi procesor, memoriju, kablove, kućište, tastaturu, hard disk, matičnu ploču i miša, a onda su morali sami da ga sklope. Počinjali su to da rade sa 12 godina.

Uvek smo im davali mogućnost izbora, ali ograničenu. Na primer, hoćeš li da ideš u krevet sada ili da očistiš sobu? Retko bismo im davali jednosmerne direktive, osim kad je reč o najbitnijim porodičnim pravilima. Kada mu date da bira između dve stvari, dete ima osećaj da samo kontroliše svoj život.

ZAJEDNIŠTVO

Decu smo učili zajedništvu, da pomažu jedni drugima u školskim zadacima, a i u kućnim obavezama.

Mogli su i sami da učestvuju u donošenju pravila ponašanja u kući i da iznose svoje predloge.

Trudili smo se da budemo čvrsti. Dva sata učenja dnevno, izlazak tokom nedelje do 10 sati uveče, a vikendom do ponoći. Bez izuzetaka.

NOVAC

Iako smo imali dovoljno novca, nismo deci pomagali u kupovini kuća, nismo plaćali školovanje, ni venčanja. Nismo im davali stvari, nego smo ih učili "kako" da nauče da zarade novac. Mi smo im davali kontakte u firmama, ali oni su sami morali da obave razgovor za posao i da ga zasluže.

PUTOVANJA

Iako smo mogli da idemo na odmor u hotele i na krstarenja, nismo to radili. Išli smo na kampovanja sa rančevima na leđima, razapinjali šatore po kiši, pešačili.

Slali smo decu avionom u goste kod familije u Evropu i na drugi kraj Amerike na dve, tri nedelje, još dok su bili u vrtiću. Tako su od malih nogu naučila da mogu da se snađu i bez nas.

STVARNOST

Voleli smo našu decu bez obzira na to šta oni radili. Ali nismo sprečavali da osete konsekvence svojih dela. Puštali smo ih da udare glavom u zid i osete posledice koliko god nam to teško padalo.

(Telegraf.rs/TheAtlantic)