PUTOPIS O INDONEZIJI: Zemlja komodo zmajeva, egzotičnog voća i večitih optimista

Koliko sam samo čekala taj dan. Prelazim još jednom pogledom preko plana i programa i ne znam čemu više da se radujem. Onaj osećaj pred put, sreća, uzbuđenje, radoznalost, nestrpljivost i blaga zabrinutost - da li sam sve ponela. Pasoš tu, novac tu, avio karta tu, svi mogući vodiči koja su dodatna tri kilograma u ručnom prtljagu tu. Ako je nešto i zaboravljeno, neka je, imam najneophodnije.

Preporučujemo

Čeka me Indonezija, Wonderful Indonesia, zemlja koja je dom oko 250 000 ljudi, preko 18 000 ostrva, 8 lokaliteta na UNESCO-voj listi Svetske baštine, zemlje koja je dom muslimanima, hindusima, katolicima, pravoslavcima, budistima, zemlji koja je bogata istorijom koju su vekovima ispisivali Indonežani, Holanđani, Indijci, Japanci, Maležani…  Zemlja u kojoj žive komodo zmajevi, u kojoj plemena žive životom kao pre par vekova, u kojoj pecaroši žive od ulovljene ribe, u kojoj većina stanovnika živi od uzgoja palmi, kakaa, kafe, čaja i pirinča, zemlja u kojoj rastu neobične vrste voća – starfruit, snake fruit, dragon fruit, passion fruit... Zemlja čiji su stanovnici naučili da žive bez straha od erupcije vulkana, cunamija, zemljotresa, jer veruju da ukoliko dodje do neke od takvih nepogoda, posle nje će doći i blagostanje – plodna zemlja koja ce hraniti njih i njihove potomke.

Džakarta – prestonica koja je dom preko 9 miliona ljudi, grad koji koliko god da vapi za dodatnom infrastrukturom, isijava zelenilom. Brdo palmi, radioaktivno zelena boja trave, gužva u saobraćaju, nasmejani ljudi, prava urbana džungla usred ekvatorske tropske džungle. Oko mene su futurističke zgrade, internacionalni restorani i moderni automobili koji prave čudan i neodoljiv spoj sa tradicionalnim rikšama, zgradama iz vremena Sukarna, nasmejanim licima dece koja se bezbrižno igraju na ulicama, prodavcima ulične hrane. Nacionalni spomenik Monas koji svojom visinom od 137 metara i plamenom obeliska pretočenim sa 35 kilograma zlata dominira panoramom grada. Penjemo se na vrh i ispred nas je nestvaran pogled na obližnju Istiklal džamiju, najveću u Jugoistočnoj Aziji, Predsedničku palatu, Nacionalni muzej, ogromne tržne centre, i Zaliv Džakarte, a sve to okruženo neverovatnom prirodom. Sveprisutna ptica garuda je simbol ove predivne zemlje, čija krila kriju simboliku najvažnijeg datuma novije indonežanske istorije – Dan nezavisnosti 17. avgust 1945.

Džokdžakarta – posle kratkog leta, napustili smo prestonicu i stigli u grad centralnog dela Jave, koji će nam u narednim danima postati polazna tačka za istraživanje okoline. Danas je Džokdžakarta grad umetnosti i kulture, a Borobudur i Prambanan – istorijske relikvije najbolje svedoče o tome.

Borobudur – Ispred mene, veličanstven u svoj svojoj veličanstvenosti. Skačem od sreće kao malo dete, ne obazirem se na čudne poglede stranaca i osmehe lokalaca. Srce mi ubrzano kuca, pogled trči sa statue na statuu, noge ne znaju na koju stranu da krenu. Krećem u smeru kazaljke na satu, a niz prikaza isklesani su u stenama i pričaju priču o kralju rođenom u Lumbiniju, njegovom detinjstvu, odrastanju, učenju i prosvetljenju. Šest kvadratnih platformi i na njima još četiri kružne ukrašene su sa 2672 reljefa i 504 Budine statue. Predstavlja najveći budistički hram na svetu i jedan od najvećih budističkih spomenika na svetu. U isto vreme predstavlja i hram posvećen Budi i svetilište u koje dolaze budisti iz čitavog sveta. Izgrađen je u 9. veku da bi u 14. veku bio napušten usled okretanja stanovništva islamu i hinduizmu. Bio je više puta pokriven pepelom usled erupcije vulkana. Svetu ga je predstavio Tomas Stamford Rampl, tadašnji britanski vladar Jave. Od 1975. godine nalazi se na UNESKO-voj listi Svetske baštine, a preko 2,5 miliona ljudi godišnje prošeta njegovim platformama i divi se njegovoj veličanstvenosti.

Prambanan – Narednog dana smo na putu za Prambanan posetili lokalnu fabriku batika i upoznali se sa ovim tradicionalnim bojenjem tkanine. Tek sada primećujem da lokalno stanovništvo nosi košulje ukrašene batikom i nose ih vrlo ponosno. Stižemo na naše odredište, prolazimo kroz fluorescentno zeleni park i dolazimo do ukupno 16 centralnih hramova posvećenih hindu božanstvima. Tri najveća posvećena su stvaraocu – Brami, čuvaru – Višnuu i uništitelju – Šivi. Ispred svakog nalaze se i hramovi posvećeni njihovim zaštitnicima, Nandiju, Garudi i Hamsi. Najviši, Šivin hram, svojom visinom od 47 metara stremi u plavetnilo neba i dominira okolnim hramovima. Na svakom od njih uklesane su priče iz Ramajane.

Pakujemo se da krenemo dalje, na Bali, ostrvo sunca, osmeha, hramova, pirinčanih polja, surfa... Na putu do tamo pokušavam u glavi da memorišem zvona Borobodura, njegove hodnike na platformama, statue Bude, i onaj osećaj koji je u meni izazvao kada mi se našao pred očima... Duboko u memoriju zakopavam plavo nebo iznad hramova Prambanana, njegovu nestvarnu zelenu okolinu, dečicu koja se igraju okolo i obećavam sebi da moram da se vratim na ovo magično mesto...

(Jungle Tribe Vodič)