Koliko sna nam je zapravo dovoljno?

U poslednje vreme pojavilo se mnogo istorijskih dokaza da su ljudi odvajkada pokazivali tendenciju da spavaju u dva navrata. Prvo bi zaspali negde oko dva časa od sumraka, da bi se probudili oko 10-11 časova i zatim pred zoru odremali još nekoliko sati.

U knjizi koju je objavio istoričar Rodžer Ekrih sakupljeno je 500 referenci  u vidu dnevničkih ili religijskih zapisa, sudskih i medicinskih dokumenata ili literarnih dela, koje nam govore o tome da ljudi još od doba Homera pa sve do današnjih plemena u Nigeriji imaju običaj da spavaju u dva segmenta.

- Nije bitan samo broj ovih materijalnih nalaza, već i način na koji ljudi u njima pišu o tome kao o potpuno normalnoj i prirodnoj pojavi – tvrdi Ekrih.

Tokom budnih perioda ljudi su bili poprilično aktivni. Mnogi bi ustajali da se prošetaju, odu do toaleta, zapale duvan, a neki su čak odlazili u redovne posete u komšiluk. Neki bi ostali u krevetu gde bi čitali, pisali ili izgovarali molitvu. U molitvenicima iz kasnog 15. veka postoje čak i posebne mantre za ovaj period noći.

Takođe, ljudi u ovom svojevrsnom bdenju nisu bili sami, već bi ćaskali sa svojim sustanarima ili bi koristili taj period da na miru vode ljubav. Postoji čak i medicinski priručnik u kojem lekar iz 16. veka savetuje parovima da najbolje vreme za začeće bebe nije na kraju napornog dana već posle prvog sna, kada mogu više da uživaju i budu uspešniji u svojoj nameri.

Modernizacija šablona po kojem spavamo počela je sredinom 17. veka, kada je u prvim evropskim gradovima uvedena ulična i kućna rasveta, pa je živeti noćnim životom postalo "in". Sa povećanim brojem večernjih aktivnosti, vreme koje su ljudi mogli da posvete boravku u spavaćoj sobi počelo je u velikoj meri da se skraćuje, pa je tako postalo praktično nemoguće imati pauzu između dva dremeža, a izležavanje u krevetu bilo je smatrano za čisto gubljenje vremena.

Upravo zbog toga, Ekrih smatra da većina problema savremenih ljudi koji pate od nesanice zapravo ima svoj koren u uskraćivanju prirodne sklonosti čoveka da ciklično sneva u dve etape i preopterećenošću čula dvadesetčetvoročasovnim veštačkim osvetljenjem. On smatra da insomnija nije ništa drugo nego odgovor organizma na iskonski uvreženu težnju za normalizacijom spavanja.

- Veći deo svog evolutivnog razvoja ljudi su spavali na jedan način. Buđenje tokom noći predstavlja deo normalnog fiziološkog procesa koji se odvija u čoveku – poručuje psiholog Greg Džejkobs, i dodaje:

- Ljudi su bili primorani na to da ovu malu pauzu koriste za opuštanje i meditaciju, što predstavlja prirodan regulator za borbu protiv stresa. U današnje vreme mi sve manje nalazimo vremena da se dovedemo u stanje jedne takve smirenosti. Stoga, to što je oko nas sveprisutno toliko anksioznosti, stresa, depresije, zloupotreba alkohola i droga uopšte ne bi trebalo da nas čudi.

I mnogi drugi stručnjaci za san slažu se sa ovom teorijom, po kojoj je jedan blok spavanja zapravo opasan za normalno funkcionisanje ljudi. Zbog toga što im ne uspeva da ponovo utonu u san, oni do te mere postaju anksiozni da se to odražava na njihov celukupan život u budnom stanju.

- Mnogi ljudi, kada im se desi da se probude usred noći, upadnu u paniku. Ja im uvek kažem da je to iskustvo pokušaj njihovog tela da se vrati na bimodalni sistem spavanja. Skoro 30 procenata zdravstvenih problema sa kojima se lekari susreću su u direktnoj ili indirektnoj vezi sa spavanjem. Međutim, na medicinskim fakultetima se veoma malo, ili čak nimalo, vremena posvećuje snu i vrlo je malo centara gde se proučava spavanje – smatra Rasel Foster, neuronaučnik i  stručnjak za izučavanje biološkog sata sa Univerziteta u Oksfordu.