SRCEPARAJUĆE: Pismo koje je majka napisala svojoj abortiranoj bebi

Kakve god da su okolnosti, abortus nikada nije laka odluka, ni za jednu ženu, ni za jednog muškarca. Prenosimo vam pismo koje je neimenovana majka napisala bebi koju je, u dogovoru sa svojim partnerom, odlučila da ne rodi.

Možda vam u nekom kritičnom životnom trenutku pomogne da napravite pravi izbor.

Draga Izabela,

Volim te. I to mnogo više nego što bi iko mogao da pojmi. Ti si za mene najlepši mogući poklon i blagoslov koji nisam zaslužila. Moraš da znaš da te nikada nisam uzimala zdravo za gotovo. Snažno sam se zaljubila u tebe čak i mnogo pre nego što sam saznala da sam u drugom stanju.

Što se tiče tvog imena, tvoj otac i ja smo ga izabrali još davno i često smo sanjali o tebi. Tri godine, pre nego što se desilo to što se desilo, počeli smo da maštamo o tome kakva si i koliko si lepa. Imaš svilenkastu smeđu kosu, ogromne plave oči i nikad ne skidaš svoje omiljene gumene čizme.

Kada sam saznala da ću te dobiti, bila sam potpuno sama. To se zbilo dva dana pre Paterica. Sam trenutak nije mogao da bude gori. Bila sam prestrašena. Tvoj otac me je pozvao i umalo se nije zagrcnuo dok je izgovarao: "Ovo će biti moj prvi Dan očeva! Ne mogu da verujem. Baš sam ponosan." To je bio predivan dan, koji ću zauvek pamtiti.

Postali smo porodica.

Od tog trenutka, tvoj otac i ja krenuli smo da razmatramo kako da izvučemo najbolje iz čitave situacije. Razgovarali smo o svim mogućim opcijama. No, kako to ide, jedna stvar je vodila ka drugoj i mi smo se u jednom momentu prepali od toga šta sve može da ti se desi. Nismo mogli ni da zamislimo da gledamo neki drugi par u ulozi tvoje majke i tvog oca. Ipak, duboko u sebi znali smo da nema načina da te zaštitimo od užasne realnosti i svega onoga što možemo da ti ponudimo, što je zapravo vrlo, vrlo malo.

Uradili smo jedinu stvar koja nam je preostala, da bismo te zaštitili. Kada bih mogla, za treptaj oka bih povukla svoju odluku. Samo da mogu da te vidim kako se smeješ, čujem tvoj smeh, čujem tvoj plač, da te zagrlim... Već sam toliko toga propustila. Srce mi slama to što nam je uopšte padalo na pamet da ti naša ljubav neće biti dovoljna, da te neće zadovoljiti. Toliko sam tužna što se nikada nismo upoznale, ali znam da si sada na mnogo boljem mestu.

Nisam želela ni na sekund da osetiš bol koji ja proživljavam u ovom svetu. Nisam bila u stanju da se suočim sa tim da ti odrastaš u okruženju koje ti ne ostavlja otvorene baš sve opcije. U tim trenucima, duša mi se cepala, a sada mi je neopisivo žao što ti nisam pružila šansu da podeliš svoju ljubav sa svetom. Nisam bila u pravu. Sada sam toga svesna.

Oprosti mi, molim te.

Ti si moja mala devojčica i nikada neću zaboraviti vreme koje smo zajedno provele. To što sam te poznavala, makar samo tih 40 dana, za mene je pravi blagoslov. Ti si moja inspiracija da istrajavam, volim i ne gubim nadu. U sećanje na tebe, želim da svoje bolno iskustvo podelim sa drugima. Ubija me činjenica da sam odustala od tebe, ali znam da će ti Bog obezbediti mnogo bolje stvari od onih koje bismo mi ikada mogli.

I dan danas pamtim dan kada sam te izgubila. Tvoj otac me je držao u zagrljaju satima i ponavljao mi da ćemo se jednog dana ponovo sresti s tobom. To mi je jedina uteha i jedino što me drži. Isplakala sam se kao nikada u životu, tog dana kada sam morala da se oprostim od tebe.

Ti si toliko posebna i predivna i ne mogu da dočekam dan kada ću te opet videti. Na samom kraju, tamo gde više nema bola i nijedna suza neće kanuti.

Volim te, Bela!

Mama

(Telegraf.rs / ViralNova.com)