Starenje je bolest, a ona se može lečiti!

Skorašnja smrt prabake je mojoj unuci nametnulo mnogo pitanja. Ako ste imali takve trenutke i u vašem životu, verujem da je bilo slično. Kada ste mali pitate se zato ljudi ne žive večno. Da li je moguće da će i vaši roditelji ostariti i jednog dana umreti. Zašto ne mogu da budu tu uvek za vas. A onda odrastete i više ne razmišljate tome, prihvatite starenje kao realnost i na svoj način pokušavate da sve to prođete sa onima koji vas okružuju.

Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum, predsednik odbora za Doping kontrolu ADAS-a Foto: Privatna arhiva

Preporučujemo

>>> Novi trend borbe protiv starenja je stigao: Sve više ljudi ubrizgava filere u šake jer žele da izgledaju mlađe

I na medicinskom fakultetu su nas naučili da je starenje realnost, odnosno fiziološko stanje. Međutim, ne misle svi tako. Gotovo neprimetno nastaje „antiaging ” medicina. Neki doktori verovatno kao i ja razmišljaju, zašto da ne tretiramo razna stanja koja smatramo fiziološkim, ako ljudi imaju tegobe. Pre svega mislim na nedostatak hormona, jer u svim drugim bolestima kada postoji nedostatak mi ga terapijski korigujemo.

Da li je menopauza ili andropauza normalna? Možda jeste ako čovek nema tegobe, a ako ima zašto to i dalje smatramo normalnim stanjem. Zar nije osnovna definicija zdravlja Svetske zdravstvene organizacije (SZO) koju su nam ponavljali „stanje potpunog fizičkog, duševnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti ”. Pa o kakvom blagostanju se govori, ako čovek ima tegobe ili ako po raznim statistikama danas živi između 10 i 19 godina sa raznim zdravstvenim problema.

Foto: Shutterstock

>>> 5 zdravih navika zbog kojih telo Dženifer Lopez izgleda kao da uopšte ne stari

Suština je da se „antiaging ” medicina ne bori za beskrajno dug život, već kvalitet života. Upravo su sadašnje generacije svedoci toga, jer su generacija s početka prošlog veka živele u proseku 55 godina, dok danas najmanje dvadeset godina duže. I prirodno je da ljudi to vreme žele za sebe i da prožive kvalitetno. Naravno to blagostanje je teško postići, bez pomoći savremene medicine. Dokaz za to su intervencije u najbogatijim državama sveta, kojima je postignuto da ljudi žive dugo uz tretman različitih stanja u starosti na vrlo uspešan način.

Istorijski ono što se smatralo u prošlosti normalnim postalo je bolest, tako do početka devedesetih godina ostoeporoza nije ni postojala, jer je proglašena bolešću tek 1994. godine od strane SZO. Slično je i sa najvećim zdravstvenim problemom današnjice, gojaznošću. Koliko do juče na mnoge gojazne ljude se gledalo kao zdrave, jedre, pune snage, da bi se njihovo stanje s pravom od 2013. godine nazvalo bolešću (Američka medicinska asocijacija).

Verujem da ću biti svedok kada se starost bude proglasila bolešću, a ne fiziološkim stanjem koje može da dovede do određenih bolesti. Suštinski ovo nije samo filozofsku pitanje, već elementarno, jer dokle god starenje ne bude tretiralo kao bolest zvanična medicina neće usmeriti sve svoje napore na lečenje.

Foto: Instagram/_egina_ed

Prepoznavanje starenja kao bolesti usmerilo bi velika sredstva u istraživanja koja bi imala za cilj da je ljudi zaista prožive u blagostanju. Mi to i sada donekle radimo, jer razne degenerativne proces u poznim godinama lečimo, kao što su na primer tumori, dijabetes, demencija, Alchajmerova bolest, Parkinsonizam itd. Postavlja se pitanja zašto i samo starenje ne lečimo kao i sve navedene bolesti. Zar nije cilj da ljudi budu zdravi što duže mogu.

Neke moje kolege će i pored ovakvih argumenta odmahivati glavom, ali zato postoje mnogi iskusni lekari koji su uvidevši potpuno drugačije počeli da leče svoje pacijente. Neke od njih sam imao prilike da upoznam.

Tako je sredinom jula u Beogradu bio Prof. dr Lev Paukman, koji zahvaljujući pozivu prijatelja posetio Beograd sa idejom da prenese deo svog znanja vezanog za staranje. Kako sam kaže i za njega je lečenje koje danas primenjuje bilo nepoznanica sve dok 2009. godine, do kada se bavio internom medicinom, tačnije kardiologijom; sve dok nije shvatio da intervencija hormonima unapređuje život, smanjuje tegobe i usporava staranje.

Foto: M. B.

Sve što sam tada čuo bilo je razumno, bazirano na klasičnoj medicini, osim činjenice da se on usudio da leči nešto što nije bolest. Međutim, vrlo brzo su ga dobri rezultati osokolili, kao i njegov pošten pristup problemu. Za razliku od mnogih bez mistifikacije i velikih obećanja je pristupio problemu, svestan svih dobrih i loših strana i mogućih komplikacija.

Pri tom je ceo tretman povezao sa zdravim životnim stilovima i umerenim upražnjavanjem fizičke aktivnosti. I tu smo se odmah složili, jer kod nas ljudi u svemu preteruju, pa i vežbanju. Oni ređi koji razumeju značaj doziranja fizičke aktivnosti imaju najveće koristi. Međutim, to se kod nas tako malo primenjuje, jer se uvek misli da je jače, ujedno i bolje. A nije tako. I to je ono što pokušavam da naučim studente, što se ispostavilo da nije ni malo lako. Držim se onog da je fizička aktivnost lek koji može da zameni mnoge lekove, a ni jedan lek ne može da zameni fizičku aktivnost. Mnogo puta nam je to ponovio naš učitelj Prof. Slobodan Živanić, a evo sa time slaže se i Prof. Paukman.

Jedina razlika je tome što je veliki Njujorški doktor otišao korak dalje i trening podržao lekovima. Pošto se bavim antidopingom, vrlo sam lako razumeo osnove njegove terapije. I bio sam iznenađen da je opet ključna reč „intenzitet ”, odnosno „doza ”u medikamentoznom lečenju. Korišćenjem prave doze određenog leka danas je očigledno moguće postići mnogo i to bez neželjenih komplikacija.

Kako je već neko napisao mislim da je starenje posledica evolucionog zanemarivanja, a ne evolucione namere. Ako starenje ničemu ne služi, onda je razmišljanje o starenju kao prirodnom procesu sigurno pogrešno. Siguran sam da naš princip da o nekom brinemo tek kada umre, nije dobar, jer za život se treba boriti, a ne žaliti kada sve prestane.

VIDEO: Sva pozitivna dejstva smeha

(Prof. Dr Nenad Dikić)