Devojka otkriva sav užas anksioznosti: Dok će se većina vas provoditi ovih dana, ja ću prolaziti kroz pakao i polako umirati

Oko Nove godine uvek se priča o prazničnoj euforiji, ali i o prazničnoj depresiji. Ima ljudi koje u ovo vreme napadne tuga, duboka i velika. Ali ima i onih koje tuga drži dugo, cele godine. Ljudi koji pate od anksioznosti. I mnogo ih je. Ovo je lična priča o tome kako izgleda doček Nove godine osobe koja je izašla iz začaranog kruga i odlučila da se izbori sa svojom tugom. Priča o tome da ju je moguće pobediti uz podršku bliskih ljudi i pomoć stručnjaka.

Preporučujemo

Na vašoj zadnjici se nalazi "mišić duše" i on je izvor strahova i patnje. Evo kako da ga opustite (VIDEO)

Ove 4 namirnice će vas osloboditi stresa bolje od tablete, a već ih imate u kući

Sećam se te novogodišnje žurke od pre nekoliko godina. Nisam ja na nju otišla svojevoljno. Naterali su me drugari. Bukvalno su me izveli iz kuće. Njih deset oko mene, a ja plačem i ne znam tačno zašto. Svi su se lepo doterali, a meni to nije važno. Tada mi ništa nije bilo važno. Činilo mi se ponekad da nemam više nijednu emociju dok iz mene izlazi gomila suza. Činilo mi se da ću svakog trenutka izgubiti kontrolu i poludeti. Zato sam čvrsto u grču držala svoje telo, da slučajno ne popusti. U takvom stanju ti si vođen kroz život koji ti se čini potpuno besmislenim.

Foto: Profimedia

Milion ljudi đuska i raduje se. Tu sam i ja, u to vreme obično negde pored vrata, spremna da pobegnem u svakom trenutku. Kad stvari krenu po zlu. Srce mi lupa, ali ne od radosti i sreće. Gledam u masu, ali ne vidim ljude, vidim samo mogućnost da svi krenu ka vratima. Šta ako bude stampedo? Sad mi se već i suše usta. Mislim da ću se onesvestiti. Evo padam. Savijem se u ritmu muzike, pa vidim da nisam pala. Onda mi se neko javi, razvučem lice u osmeh, taman da dublje udahnem. Uf, dobro je.

Pa pogledam u jelku prepunu lampiona. Ja ih vidim u bluru kako žmirkaju, mešaju se boje dok mi se koči cela leva ruka. I mislim se šta ako sad jelka padne na sve ove ljude i šta ako stvarno bude stampedo?

Tako se nekako u masi koja slavi život oseća i provodi osoba koja pati od anksioznosti, tuge, depresije.

I dalje mi se suše usta, jedva dišem, ali umreću ako krenem do šanka da se domognem neke tečnosti. Nemam pojma gde su mi drugari. Gledam po masi i ne vidim nikoga. Upadam u paniku. Okrećem se oko sebe, krene levo, desno. Najviše bih volela da budem u nekom uglu, da se zavučem u neku zonu sigurnosti.

Foto-ilustracija: Profimedia/Panthermedia

Već u sledećm trenutku stojim na ulici i zovem taksi. Onda se javljam svima da sam krenula kući. Pa proveravam da li kod kuće ima nekoga jer nije mi baš prijatno da budem sama, malo sam klaustrofobična, u stvari u zatvorenom prostoru plašim se svojih katastrofičnih misli zbog koji ću sigurno izgubiti kontrolu i poludeti. Na pola puta izlazim iz taksija, zovem drugaricu u nekom kafiću, pa pravac tamo.

Kakvo slavlje! Prisećam ga se danas i sa ove distance stvarno mi izgleda i zvuči smešno. Ali tada... Ko god je u životu prošao kroz anksioznost zna da u trenutku kada se boriš sa "evo umirem" situacijama, sa nerealnim i suludim strahovima, to uopšte ne izgleda tako naivno. To je strašno. U toku jednog dana umireš nekoliko puta, nekoliko puta si na ivici razuma. Znam takođe da je kroz anksioznost prošlo mnogo ljudi koje ja poznajem, a mnogi će i ovu 2017. dočekati u lično skrojenom beznađu. To je pravi opis za zgrčeno telo i zategnutu psihu. Za ping-pong između klaustrofobije i agorafobije, između infarkta i gušenja, između insomnije i želje da nikada ne ustaneš iz kreveta.

Foto-ilustracija: Profimedia

Kako se i kada anksioznost uselila u moj život, nemam pojma, ali sećam se da je sve krenulo od lakših psihosomatskih simptoma, onih koje danas svi povezuju sa stresom i tenzijom. Prvo počnu da ti se suše usta, pa ti lupa srca, pa imaš osećaj da ćeš se srušiti nasred ulice, i to mžda pod automobil...

Zapravo, plašila sam se smrti, ali još više plašila sam se života. Nisam mogla da pređem ulicu, pa me je preko pešačkog prelaza prevodila tableta. Daš tableti ruku, i pređeš. Da uđem u prevoz i vozim se dve stanice, to je za mene značilo sigurno gušenje i zaustavljanje saobraćaja. O liftovima, stepeništu i velikoj visini da ne govorim. Ta mesta sam izbegavala.

Imala sam osećaj kao da se nalazim u nekom filmu, a uglavnom nisam znala gde se nalazim. To je magla u kojoj plačeš sam. Po ceo dan. Bez razloga, s razlogom, izolovan ili na javnom mestu. Nije me bilo briga. Ionako ništa nije imalo smisla.

A pričala sam o tome na sav glas. Nisam se stidela, nije me bilo briga šta ko o tome misli i da li će me neko zbog toga markirati.

Želela sam da pomognem sebi. Da se opet sastavim i nastavim da živim. I krenula sam na terapiju. I pričala, pričala, pričla, čeprkala po sebi. I potpuno se rastavila. Jer čovek mora da se rastavi na komadiće da bi se opet sastavio.

Htela sam da prođe odmah, ali sam ipak poslušala savet drugara i  samo pustila da prođe. I prošlo je. Moja anksioznost, moja stvar.

Foto-ilustracija: Profimedia

Zašto o ovome pišem pred Novu godinu? Zato što znam koliko je teško proći kroz ovo stanje, zato što znam da u i ovom trenutku bar jedan čovek prolazi kroz slično stanje i znam da se o tome uglavnom ćuti. Ljudi ga se stide i retko ko se usudi da zatraži pomoć za svoju dušu, koja baš ume da boli. I zato što znam koliko ja važna podrška.

I zato što je anksioznost moguće pobediti. Zato što biti tužan i depresivan ne znači biti lud.

Neanksiozna vam 2017. godina.

(Telegraf.rs)