NAŠA NOVINARKA JASNA UČILA JE SINA DA ČITA: Trudila sam se danima, a kad mi je doneo svesku, zaplakala sam (FOTO)

Ako imate ili ste imali đaka prvaka, onda ćete se poistovetiti sa ovim "mukama"  oko čitanja. Ako niste imali to zadovoljstvo, svejedno treba da pročitate tekst da shvatite šta možete da očekujete ili bar da "zavirite" u tuđa iskustva.

Preporučujemo

OKRENI SE, SINE: Rasplakaćete se kada vidite kako je ovaj tata "preživeo" prvi dan škole svog sina (FOTO)

Neizbežna su poređenja i prisećanja, "ja kad sam išla u školu, mi smo tada drugačije...", "kosa tanka uspravna debela - činilo nam se radili smo bar celo polugodište". Ovo današnje školstvo "ubacilo u treću", pa prvačići imaju i diktate, a bogami i dopunsku nastavu. Sa svih strana drugi roditelji me "bombarduju" svojim iskustvima. Neki se čude zašto i kako ti diktati, deca sporo pišu, previše je to za njih, drugima je opušteno, jer imaju pomoć u vidu bake učiteljice ili starijeg brata ili sestre...

A gde sam tu ja? Ja sam imala privilegiju da me je naučila da čitam komšinica, učiteljica Mara. Kako? Pa davno je bilo... Moja poenta je, iako sam znala da čitam pre polaska u školu, nešto se ne sećam da sam zbog toga bila u prednosti nad drugom decom. A to mi je potvrdio i kolega koji je sa tri godine naučio da čita! Zato svoje dete nisam ni terala da uči da čita, nisam ga pritiskala, samo s vremena na vreme predlagala, verujući da će sam zatražiti da ga naučim. Ali - nije. Škola počela, a on ni da "bekne". Nekoliko slova je prepoznavao, ali to je sve. Zna sve o tome kako se drže autići i voze po zamišljenoj putanji, na koliko načina mogu da se povežu 3D puzzle, al' s olovkom u svađi.

Foto: Telegraf

Možda nisam verovala da ja to mogu i da će sve biti nemoguća misija, jer ON kao da ne želi da nauči. Ako televizor radi dok učimo, on izviruje, sluša, pevuši nešto, koncentracija na nuli. Učiteljica kaže da je na časovima zainteresovan i željan da uči. Onda JA nešto ne radim kako treba.

Nemojte pogrešno da me razumete, uspela sam da mu usadim ljubav prema knjizi. Svaki dan, najčešće pred spavanje, čitamo. Odavno smo prešli na romane, pa knjigu od 150 strana "pretrčimo", kad smo u prilici i za nedelju dana. On je "drug član" biblioteke, pa bar već četiri godine.

Ali, ne "klonjavajte" duhom! Posle roditeljskog, učiteljicu sam pitala za tehniku, kako da ga učim? Imala sam slobodne dane i moje tutorisanje je počelo.

- Pročitaj - kažem mu.

- F-r-u-l-a - sriče slovo po slovo.

- I šta si pročitao? - pitam. - Lula! - kaže sav važan.

Foto: Telegraf

Prvih nekoliko dana, duže reči su bile poseban problem, jer dok stignemo do zadnjeg slova, on zaboravi početak reči. Posle saveta, promenila sam taktiku. Počeli smo zajedno da "čitamo", naglas i da povezujemo po dva-tri slova. Reči razvlačimo. On pusti glas, ja pratim, gledam njegova usta dok oblikuje slovo. I tako više puta u toku dana. On počne da se buni:

- A, mama, pusti me malo da se igram!

I pustim ga, 5 minuta, 10, svejedno, ali imamo dogovor, što se duže igra, duži tekst mora da pročita. Ćirilice je generalno sve manje, ali koristimo svaku priliku da ga pitamo, "šta piše ovde?", pa makar bila u pitanju i reklama pored puta.

Prošlo je nekoliko dana i koliko god stvari u početku delovale zbrkano, konfuzno, a vama bezbroj puta došlo da dignete ruke, shvatite da se upornost isplati. Onda kad ugledate smajlija u svesci, neprocenjivo. Iako nema ocena u prvom razredu, od veroučitelja je dobio 5 plus za bojenje ikone, zalepljene u svesci. "Ističe se", pisalo je pored. A "Englez" kaže da se plaši da će mu biti dosadno na časovima, jer sve to ima u malom prstu.

(Jasna Vučić - j.vucic@telegraf.rs)