Za druge neprimetna svakodnevna buka – zvuci žvakanja, grickanja, mljackanja, sisanja, gutanja, cvrckanja zuba, šuškanja kesom, zveckanja escajga, zviždukanja, piskutavog „š“, glasnog disanja, kloparanje papuča – za neke ljude predstavlja pravo mučenje
Pogadja jako mali broj ljudi i pogodi bas mene. Puckanje prstima, cvokotanje zubima, uzastopno puckanje zvakom-fenomen koji postoji samo u Srbiji. Izmedju ostalog zbog ovih zvukova se cudim da jos nikog nisam ubio. Imam 43 god...
Prvi put sam procitala tekst o ovom poremecaju i laknulo mi je na neki nacin.
Mislila sam da sam jedini ludak na svetu koji pati od toga.
Ne mogu normalno da funkcionisem od malena,uzasno mi smeta kada neko jede. Toliko da sam spremna u tim momentima da se stravicno izderem da porodicu i moram da izadjem napolje da ne bi nastupila agresivno.
Vec sa devet godina sam primetila da mi zvuk tudjeg zvkanja izuzetno smeta. Mislila sam da je sve to posledica puberteta. Medjutim, sada imam 24 godine i stanje se znatno pogorsalo. Jedva mogu podneti osobu koja zvace a nalazi se u susednoj prostoriji. Neretko mi se desvalo da napustim kucu samo zbog toga sto neko jede. Jedini nacin na koji se borim sa ovim poremecajem jeste izbegavanje boravka u istoj prostoriji sa osobama koje jedu, ali i kada ja jedem sa nekim, bukvalno gutam hranu ne bih li sto pre ustala od stola ili jednostavno preskocim obrok. Sama pomisao na to da neko zvace, dovodi me do ludila.
Ja imam taj problem kada nisam posebno raspolozena i narocito ujutru. Nervira me buka kao znak egzistencije drugog ljudskog bica u mojoj okolini. Ali pokusavam da se sredim i skoncentrisem na ono sto radim :)
Ja imam taj poremećaj od 12. godine. Svake godine se sve više pogoršava jer imam sve više tih "okidača" koji me dovode do ludila. Sad imam 36 godina i većinu dana provodim sa čepićima u ušima ili slušalicama MP3 playera, na kom puštam što glasniju muziku.
Zaista ljudi nemaju razumijevanja, smatraju me drskim, bezobraznim, neki ludim.... Samo prijatelji su shvatili da to nije moj hir, nego da se radi o ozbiljnom poremećaju. Tako da se ne ljute ako ih upozorim da prestanu proizvodit šumove koji su mi okidači za "napad" mizofonije.
Teško je živjeti s mizofonijom. Nikad ne ručam ni s kim, na sastancima jedva izdržim ako se pojavi koji okidač.
Još sam nešto primjetio: što mi je netko bliži, draži i više ga volim, to mi više smetaju zvukovi koje proizvodi. Možete mislim kakav pakao mi to stvara. Mizofonija me tjera od onih koje najviše volim.
Danijel
Ja mislim da imam ovaj problem pre dok sam bio mladji iritiralo me mljackanje a mislim da sad imam ovaj problem jer tako dajem pare
Podelite komentar
pedja
Pogadja jako mali broj ljudi i pogodi bas mene. Puckanje prstima, cvokotanje zubima, uzastopno puckanje zvakom-fenomen koji postoji samo u Srbiji. Izmedju ostalog zbog ovih zvukova se cudim da jos nikog nisam ubio. Imam 43 god...
Podelite komentar
Sara
@pedja
Prvi put sam procitala tekst o ovom poremecaju i laknulo mi je na neki nacin. Mislila sam da sam jedini ludak na svetu koji pati od toga. Ne mogu normalno da funkcionisem od malena,uzasno mi smeta kada neko jede. Toliko da sam spremna u tim momentima da se stravicno izderem da porodicu i moram da izadjem napolje da ne bi nastupila agresivno.
Podelite komentar
Marija
Vec sa devet godina sam primetila da mi zvuk tudjeg zvkanja izuzetno smeta. Mislila sam da je sve to posledica puberteta. Medjutim, sada imam 24 godine i stanje se znatno pogorsalo. Jedva mogu podneti osobu koja zvace a nalazi se u susednoj prostoriji. Neretko mi se desvalo da napustim kucu samo zbog toga sto neko jede. Jedini nacin na koji se borim sa ovim poremecajem jeste izbegavanje boravka u istoj prostoriji sa osobama koje jedu, ali i kada ja jedem sa nekim, bukvalno gutam hranu ne bih li sto pre ustala od stola ili jednostavno preskocim obrok. Sama pomisao na to da neko zvace, dovodi me do ludila.
Podelite komentar
N.
Ja imam taj problem kada nisam posebno raspolozena i narocito ujutru. Nervira me buka kao znak egzistencije drugog ljudskog bica u mojoj okolini. Ali pokusavam da se sredim i skoncentrisem na ono sto radim :)
Podelite komentar
goran
@N.
Ja imam taj poremećaj od 12. godine. Svake godine se sve više pogoršava jer imam sve više tih "okidača" koji me dovode do ludila. Sad imam 36 godina i većinu dana provodim sa čepićima u ušima ili slušalicama MP3 playera, na kom puštam što glasniju muziku. Zaista ljudi nemaju razumijevanja, smatraju me drskim, bezobraznim, neki ludim.... Samo prijatelji su shvatili da to nije moj hir, nego da se radi o ozbiljnom poremećaju. Tako da se ne ljute ako ih upozorim da prestanu proizvodit šumove koji su mi okidači za "napad" mizofonije. Teško je živjeti s mizofonijom. Nikad ne ručam ni s kim, na sastancima jedva izdržim ako se pojavi koji okidač. Još sam nešto primjetio: što mi je netko bliži, draži i više ga volim, to mi više smetaju zvukovi koje proizvodi. Možete mislim kakav pakao mi to stvara. Mizofonija me tjera od onih koje najviše volim.
Podelite komentar