INTERVJU NEDELJE (2. deo): Mladi konzumiraju alkohol i drogu jer im nedostaje smisao života, ali nisu oni krivi, mi smo!

Otac Stefan, duhovnik i iguman manastira Velika Remeta, veruje da su iskren i posvećen život lek od svake muke. U drugom delu kazivanja za Telegraf.rs on govori o drogi, alkoholu, iskušenjima kroz koja prolaze mladi i propustima koje čine stariji, o lošem marketingu koji crkvi donose sveštenici koji svoj posao rade za "evro više" i odnosu verujućih prema homoseksualcima.

Razgovor nastavljamo pričom o nasilju koje nas okružuje i kojeg je sve više na ulicama, pa samim tim i u porodicama. Roditelji tuku decu, seksualno ih zlostavljaju, ali smo u poslednje vreme svedoci i obrnutih slučajeva, gde deca tuku svoje očeve i majke. Da li poštovati svakog roditelja, pa i onog koji vas zlostavlja? I da li trpeti decu koja vas tuku?

- Prvo se treba moliti Bogu da se to ne desi, ali ako do toga dođe, onda treba ispitati uzrok zbog čega je do toga došlo, a onda je svakojaka pomoć dobrodošla. Treba naći ako je ko počinio kakav greh u toj porodici, i moliti se i tražiti pokajanje da bi to prestalo.

Sve veći broj mladih ljudi konzumira lake droge poput marihuane, a dosta njih uživa i teške droge i alkohol. Da li je svrsishodno lečiti ih lopatom, kao što su praktikovali u manastiru Crna Reka, ili vi mislite da postoje bolji načini? Šta mislite, koliko crkva može da pomogne u takvim slučajevima?

- Ono što sam zapazio to je da tim ljudima nedostaje smisao života. Naime, oni nisu osmislili svoju duhovnost i na taj način žele da izađu iz svojih osećanja, da pokupe tuđa osećanja uz droge i alkohol kako bi pronašli sebe i sreću. Ali, nisu oni krivi za to, smatram da smo kao društvo krivi i da na tome treba više da radimo. Treba se moliti za takvu osobu, jer će to ona osetiti. Što se pak lečenja tiče, ono ima više dimenzija. Ima nekih ljudi sa kojima može razgovorom sve da se reši, ali ima i onih koji su toliko potpali pod uticaj droge da ih treba zategnuti i psihološki i fizički kako bi im bilo bolje.

Kako da roditelji odgajaju decu u današnjem društvu, spartanski ili slobodoumno, kako bi ih na pravi način pripremili za ono što ih čeka?

- Decu treba vaspitati od malih nogu, od  druge ili treće godine, i odmah ih usmeravati na to gde je mesto muškom, a gde ženskom detetu, kako treba da se ponaša, šta je ispravno, a šta ne. Kada se ta pravila postave valjano, i ponavljaju neprestano, ta deca rastu stabilna i jaka i dosta moralno pristojna, pa možemo očekivati od njih blagorazumne i uspešne ljude. Bez toga počnu da postaju labava i u toj slabosti često posrnu.

Ljudi, pa čak i vernici, imaju predrasude prema sveštenicima, popovima, pogotovo posle nekih slučajeva pronevera i pedofilije, neki ih nazivaju lopovima zbog načina na koji naplaćuju svoje usluge... To narod prilično odbija od odlaska u crkvu... Kako vi gledate na to i šta savetujete kada vam se obični ljudi požale na sveštenike?

- Svaki čovek treba da se moli za svog sveštenika, a ne samo obrnuto, kako se misli. Da blagoslov Božji preko njega dođe na vas. Ne preporučujem da se mnogo žalimo na sveštenike, jer mi ne znamo kada se oni kaju za svoje grehe i kada se mole za nas. Kada se žalimo da uzimaju mnogo para, da su neprijatni, ne zaboravimo na to da mi ne znamo šta se zapravo dešava, ne znamo kada oni stradaju za nas i zbog nas.

Kako vi gledate na pitanje homoseksualaca i šta savetujete ljudima drugačije seksualne orijentacije? S druge strane, šta savetujete ostalima, kako da se ophode prema homoseksualcima?

- Takve ljude treba sažaljevati i moliti se Bogu za njih, jer je to mučenje savesti i njima nije lako. Oni sami sebi priređuju veliko poniženje. Te ljude treba pustiti da sami dođu do toga da to nije dobro. Ali, ne daj Bože, da se to pravilo usvoji u celom svetu, za nekoliko decenija zemlja bi bila pusta. S druge strane, ljudi koji nisu homoseksualci moraju ovim drugima da pristupaju iskreno, nikako ih ne treba prezirati, proklinjati ili tući.

Ljudi sve više postaju rastrzani usled modernog opšteprihvaćenog stava u svetu da si niko i ništa ako nemaš auto od nekoliko hiljada evra, kuću na najboljoj lokaciji u gradu... Šta im vi savetujete?

- Besna kola, kuće na tri sprata, tu je reč o nekoj vrsti materijalističke religije, što je u stvari smešno, jer čovekova vrednost jeste carstvo Božje u njemu, a ne  kuće i kola. Čovek koji to nema ne treba da se sekira nimalo jer Bog će dati i to kada bude trebalo, ali to nije merilo nečije vrednosti. Materijalne stvari vuku u neumerenost, nemoral. Zato su kratog daha i neće moći da opstanu dugo jer se to samo po sebi čoveku zgadi.

U Srbiji, kako kažu statistike, sve više ljudi pati od depresije i pije lekove za smirenje... Kako vi to objašnjavate, gde leže uzroci i šta je lek?

- Ono što sam ja primetio jeste da depresija nastaje upravo zbog nemira, nekih unutrašnjih trvenja koja ljudi ne umeju da objasne, pa je onda zovu depresija, a u stvari - duša nema mir. Pretpostavljam da svaki čovek može oo toga da se leči, ali ne može sam. Antidepresivi su privremeno rešenje da se čovek uteši, eksplozija se uvek ponovo javlja.

Deo javnosti u Srbiji smatra da se SPC meša tamo gde joj nije mesto, u svetovne stvari...Otac Porfirije je član RRA, na primer. Da li crkva treba i u kojoj meri da bude u sprezi sa državom?

- Crkva u celom svetu nikad nije bila protiv svoje države. Nikad se nije mnogo suprotstavljala, ali ni povlađivala. Ona uvek ima svoj plan i program verskog karaktera. Država i crkva treba da se dopunjavaju, ali, naravno, uz poštovanje granica koje se ne prelaze.

Šta svi mi možemo da naučimo iz Hristovog stradanja?

- Hristos strada da mi ne bismo stradali, to je cela nauka. Stradanje je bilo radi nas grešnika.

U čemu se nahodi put spasenja?

- Put spasenja nahodi se u vrlinama. I sve što nam se dešava treba da prihvatimo kao dobro.

(Biljana Tasić)