Koliko smo daleko od leka za ebolu? (VIDEO) (FOTO)

Epidemija ebole nastavlja da uzima živote širom Zapadne Afrike, a nakon decenija od otkrivanja ove bolesti, čovečanstvo i dalje pokušava da nađe lek - bez uspeha.

Preporučujemo

Za sada postoje samo načini olakšavanja simptoma ove teške bolesti intravenoznim tečnostima koje sprečavaju dehdraciju koja ostavlja svoj težak trag na pacijentima koji se muče sa dijarejom, povraćanjem i znojenjem uzrokovane ebolom.

Pojavljuju se eksperimentalni lekovi, ali je njihovo ispitivanje sporo jer su epidemije sporadične i nepredvidive.

Tomas Gajsbert sa Unverziteta u Teksasu koji razvija vakcine i terapije za ebolsku bolest je rekao da je teško sprovesti konvencionalna klinička ispitivanja.

Jedini vid lečenja koji je stigao do testiranja na ljudima radi pomoću tehnike koja se zove RNK uplitanje. Pristup koristi molekule RNK – koji mogu da spreče DNK da proizvodi proteine – kako bi se sprečilo umnožavanje virusa ebole.

Lek, nazvan TKM-Ebola, zaštitio je majmune kada im je dat u toku od 30 minuta od ubacivanja virusa.

Bezbednosni testovi na ljudskim volonterima su obustavljeni, međutim, sve dok proizvođač ne dobije više informacija o tome kako imunološki sistem reaguje na visoke doze.

Drugi pristup je inhibiranje virusnog enzima koji je vitalan za preživljavanje mikroba.

Jedinjenje koje izgleda to čini, naziva se BCX4430, a trenutno se testira na životinjama zaraženim ebolom.

Najbolja bi bila vakcina protiv virusa. Možda najviše obećavaju vakcine načinjene od relativno bezopasnih mikroba zvanih virus vezikularnog stomatitisa (VSV).

VSV je genetski modifikovan tako da je protein na njegovoj površini zamenjen jednim ebolinim proteinom.

To vara imuni sistem čoveka da misli da je video ebolu i podstiče proizvodnju antitela protiv virusa.. Ideja je da, ukoliko se imuni sistem suoči kasnije sa pravim virusom, on bude pripremljen i spreman za napad.

Vakcina bi mogla da se koristi i kao lek nakon što je osoba izložena eboli, na isti način kao što se koriste vakcine protiv besnila. To je zato što se ovi virusi inkubiraju nekoliko dana do prvih simptoma, tako da ima vremena da vakcina deluje.đ

Zaista, 2009. godine jedna vakcina na bazi VSV-a je data nemačkoj istraživačici koja se slučajno ubola u prst iglom koja je nosila virus. Ona je preživela incident, ali nema načina da se sazna da li je virus zaista ušao u njeno telo.

Takva strategija zahteva da se vakcina da što je pre moguće, nakon izlaganja.

- Ukoliko neko dođe sa potpunim simptomima hemoragijskog virusa, onda im ne ostaje duže od 24 do 48 sati života -, kaže Gajsbert.

Nažalost, nijedan od ovih pristupa nije ni blizu od dobijanja regulatornih dozvola – niti prolasku prve faze testiranja na ljudima – da bi se koristili u Africi sada. Možda budu spremni za neku sledeću epidemiju, kaže Gajsbert.

(Telegraf.rs/Alo)