Božja promisao ili slučajnost: Za vreme Trampovog drugog mandata Amerika slavi svoj najveći jubilej

Jedna od najlepših sentenci svetske književnosti, svakako anglofone književnosti, nalazi se na samom početku neformalne preambule američke Deklaracije o nezavisnosti (tekst izvorno nije podeljen na sekcije, ali se obično deli).

Na engleskom, rečenica glasi: „We hold these truths to be self-evident, that all men are created equal, that they are endowed by their Creator with certain unalienable Rights, that among these are Life, Liberty and the pursuit of Happiness“,

Preporučujemo

što će reći: „Ove istine držimo za samoočigledne, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su obdareni od strane svog Tvorca izvesnim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i težnja za srećom“.

Ritam koji ta rečenica ima na engleskom ne može da se prebaci ni na jedan drugi jezik, to prosto nije izvodljivo; tako je sa svim veličanstvenim sentencama svake literature; ali smisao ove rečenice, kao i smisao onoga što je prethodilo tome (uvod) i nastavka (ostatak preambule, optužnica kralja Džordža III, osuda britanskog naroda i zaključak) — svakako može.

Skupštinska sala u Independens holu, Filadelfija, u kojoj je zasedao Drugi kontinentalni kongres koji je tu izglasao nezavisnost 2. jula 1786. i usvojio tekst Deklaracije dva dana kasnije. Foto: Wikipedia

Primarni autor Deklaracije bio je Tomas Džeferson, koji ju je pisao od 11. do 28. juna 1776., i koji je u izvorni tekst ubacio osudu britanske monarhije po osnovu nametanja robovlasništva američkim kolonijama — ali su ostali članovi Komiteta petorice (Džon Adams, Bendžamin Frenklin, Robert Livingston i Rodžer Šerman), odlučili da to izbace, da ne bi uvredili južnjačke države.

Džeferson je i sam bio robovlasnik, i premda nikada nije oslobodio svoje robove, njegov odnos prema robovlasništvu nije lako objasniti; znamo samo da ga je smatrao nemoralnom institucijom. Ali rečenica koju smo citirali na početku time pada pod senku sumnje, što ne bi trebalo, jer ideal treba posmatrati nezavisno od čoveka koji ga ističe.

Kontinentalni kogres, u koji je svaka od 13 kolonija poslala od dva do sedam predstavnika, zasedao je u Filadelfiji i izglasao nezavisnost 2. jula 1776. godine; 12 kolonija je glasalo za (svaka kolonija imala je jedan glas koji je morao da se dobije internim glasanjem) a jedna je bila uzdržana (Njujork, jer nisu imali odobrenje; dobili su ga nedelju dana kasnije).

Suprotno onome što je očekivao Džon Adams, da će Amerikanci Dan nezavisnosti slaviti onog dana kada su izglasali otcepljenje od Britanske imperije i svoju nezavisnost, kada su pošli putem bez povratka, spalili sve mostove za sobom i radikalizovali Američki revolucionarni rat (koji je potrajao do 1783), Amerikanci ga slave 4. jula.

Jer ono što Amerikanci danas slave zapravo je saopštenje za javnost, kako se ponekad o tome šaljivo govori. Naime, Kongres je posle glasanja o nezavisnosti dva dana debatovao oko konačne formulacije Deklaracije, usvojio tekst i onda ga objavio (19. jula je usvojena poslednja izmena, kada je na sam početak uvodnog dela ubačena reč „jednoglasno“).

Foto: Tanjug/AP

50. godišnjica Deklaracije nije proslavljena bogzna kako; nije zapravo bilo državne proslave u punom smislu te reči, a slučaj je hteo da baš tog dana Džon Adams premine od srčanog udara, oko 18.20 sati, i da izgovori svoje poslednje reči: „Tomas Džeferson je preživeo“ — ne znajući da je i ovaj preminuo u 12.15 sati istog dana.

Dakle, na sâmu 50. godišnjicu Deklaracije o nezavisnosti dva od tri njena glavna autora su umrla, uključujući i primarnog autora; 100. godišnjica u Filadelfiji je bila veličanstvena proslava, ili je barem trebalo da bude — vest o katastrofi kod Litl Big Horna stigla je tokom proslave, ili par dana ranije (bitka se odigrala 25—26. juna), pokvarivši slavlje.

Proslavu 150. godišnjice u Filadelfiji nije imalo šta da pokvari, kao ni 200. godišnjice koja se održavala širom zemlje; a sada je pred nama 250. godišnjica koja će se održati 4. jula 2026. — usred predsedničkog mandata čoveka koji obećava da će MAGA, čoveka koji je preživeo atentat i sav krvav svoje sunarodnike pozvao na borbu. Možda je to samo slučajnost, a možda nije.

Mnoge Trampove pristalice u sve ovom vide prst Promisli; kako on to vidi ne zna niko sem njega, mada najavljuje spektakl. Ali jedan od njegovih prethodnika na položaju predsednika, Džon Kvinsi Adams, sin Džona Adamsa, koji je baš u vreme 50. godišnjice bio predsednik Amerike, video je poklapanje tog jubileja sa smrću svog oca i Džefersona — kao „vidljiv i opipljiv opažaj Božje naklonosti“.

(Telegraf.rs)