Nacisti su ih zvali "Noćne veštice": Ove žene su gospodarile nebom i neprijatelju uterivale strah u kosti

Letele su pod okriljem noći u drvenim dvokrilcima. Hrabro se borile protiv mrskog neprijatelja, promrzlina, ali i skepticizma na zemlji.

Nacistima su izazivale strah u kostima, a svaki vazduhoplovac koji bi uspeo da ih obori dobijao je automatski prestižni Gvozdeni krst.

Preporučujemo

Kada se podvuče crta, ženski pionirski 588. puk noćnih bombardera bacio je više od 23.000 tona bombi na neprijateljske ciljeve i doneo prevagu u sovjetskoj pobedi u Drugom svetskom ratu.

Nemci su im dali nadimak “Noćne veštice” (Nachthexen), jer su njihovi avioni proizvodili buku koja je “podsećala na metle”.

“To je bilo jedino upozorenje koje su imali. Avioni su bili premali da bi se ocrtavali na radarima. Nikada nisu koristile radio, pa ih ni lokatori nisu hvatali. U suštini su bile duhovi”, kazao je Stiv Prouz, jedan od autora serijala o “Noćnim vešticama”.

Ženska eskadrila bila je ideja Marine Raškove, poznate kao “sovjetska Amelija Erhart”. Ona je primila pisma brojnih žena koje su htele da se uključe u borbu, prenosi History.

Tada je ženama bilo dozvoljeno da učestvuju u sporednim ulogama (nose municiju, previjaju rane...), a mnoge su želele da budu topdžije ili piloti.

Uvidevši priliku, Marina je zatražila od sovjetskog lidera Josifa Staljina da dozvoli formiranje ženske borbene eskadrile.

Početkom oktobra 1941, izdato je naređenja da se oforme tri ženske jedinice vazduhoplovstva. Njihova uloga nije bila samo da bacaju bombe, već i da uzvrate vatru neprijatelju.

Marina se bacila na posao. Dobila je više od 2.000 prijava, a izabrala je 400 žena za tri eskadrile. Većina je bila stara između 17 i 26 godina.

Kandidatkinje su se preselile u jedno mesto severno od Staljingrada, gde je organizovana obuka u vazduhoplovnoj školi. Imale su nekoliko meseci da nauče ono što je većina vojnika učila godinama.

Svaka žena je znala da obavlja ulogu pilota, navigatora, člana posade za održavanje ili zemaljske posade.

Pored gradiva, kandidatkinje su morale da se izbore s skepticizmom pojedinih muškaraca koji su verovali da “neće pridodati borbenih naporima”.

Marina je učinila sve da pripremi svoje dame za najrazličitije izazove.

“Muškarci nisu voleli da devojke idu na liniju fronta. To je bila muška stvar”, objasnio je Prouz.

Oprema 588. puka noćnih bombardera nije bila najbolja. Vojska je obezbedila zastarele dvokrilce Polikarpov Po-2, koji su inače korišćeni za obuku.

“Delovali su kao mrtvački sanduci sa krilima“, istakao je Prouz.

Tokom noćnih letova, pilot je morao da izdrži niske temperature, udare vetra i promrzline, posebno tokom surovih sovjetskih zima. Ali, to nije sve.

Zbog ograničene težine letelice, žene-piloti nisu raspolagale sa padobranima, radarima, radio-stanicama niti ličnim naoružanjem. Zato su koristile lenjire, štoperice, baterijske lampe, olovke, mape i kompase.

Jedinica je obavljala misije lažnog uzbunjivanja, ali i preciznog bombardovanja nemačke vojske od 1942. do kraja Drugog svetskog rata.

Poslednja misija “Noćnih veštica” organizovana je 4. maja 1945, kada su nadletale krug oko Berlina. Tri dana kasnije, Nemačka se zvanično predala.

Ukupno su imale više od 30.000 misija, ili oko 800 po pilotu i navigatoru. Izgubile su 30 pilota, a puk je nagrađen titulom Heroja Sovjetskog Saveza.

Marija Raškova je poginula 4. januara 1943, kada je konačno poslata na liniju fronta. Letela je po teškim vremenskim uslovima na čelu 3. eskadrile svoga puka. Aviona je pao u Saratovskoj oblasti u blizini grada Saratova.

Njeni posmrtni ostaci su kremirani, a urna je sa najvišim vojnim počastima sahranjena u Kremaljskoj nekropoli na Crvenom trgu u Moskvi.

Uprkos tome što je bila najodlikovanija jedinica u sovjetskom vazduhoplovstvu, puk “Noćnih veštica” je raspušten šest meseci nakon završetka Drugog svetskog rata.

(Telegraf.rs)