Kako su dva Dragaša primila islam i popela se na vrh Osmanske carevine

„Mehmed II ulazi u Carigrad“, Fausto Zonaro (1854—1929). Foto: Wikimedia Commons/worldvisitguide.com

Uzroci uspona i cvetanja Osmanske carevine od 14. do 17. veka, ne mogu se svesti na faktor ili dva; ima ih mnogo više, i nisu svi vezani za unutrašnju situaciju u toj državi — bilo je nešto i u povoljnim geopolitičkim okolnostima i u slabosti suseda.

Preporučujemo

Takođe: i u životnosti mladog turskog naroda, koji nije tek bio stupio na istorijsku pozornicu ali je tada eksplodirala njegova akumulirana sila i veština; u veri dovedenoj do fanatizma, i u uverenosti u ispravnost borbe „na Alahovu putu”, i u snu koji „okruni Osmana, darova mu lunu ka‘ jabuku”.

Ali bilo je nešto i u meritokratskom poretku koji je uspostavljen, gde su odanost, veština i sposobnost bili znatno važniji od familije i etničkog porekla, ako bi se prigrlio islam; u poretku koji je iz pokorenih naroda uzimao ono najbolje, vodio to u Carigrad, bacao u vatru kaljenja i dopuštao mu uspon i na najviše položaje, ako se zavredi (devširme).

Dobro je nam poznat primer Mehmed-paše Sokolovića, o njemu je ispričamo bezbroj priča i napisano bezbroj tekstova; bilo je i drugih velikih vezira našeg porekla, i o njima se pisalo, mada nisu toliko istaknuti kao onaj koji je nam je „sredio” obnovu Pećke patrijaršije.

Konstantin XI Dragaš Paleolog, poslednji romejski car, na portretu iz 1584. godine. Njegovi su bratanci možda bili osmanski veliki vezir Mesih-paša i rumelijski beglerbeg Has Murad-paša. Foto: Wikimedia/ British Museum

Malo je poznat primer navodne braće Dragaš, odnosno braće Paleolog, po grčkom rodu iz kojeg su može biti dolazili: Has Murad-paša i Mesih-paša, navodno su bili sinovi izvesnog Gida Paleologa, tobožnjeg brata Konstantina XI Dragaša Paleologa, i stoga izdanka Manojla II i Jelene Dragaš, ćerke srpskog velmože Konstantina Dejanovića Dragaša.

Ko je tačno bio Gido, teško je reći, istoričari ga nisu identifikovali — Sfrances mu dodaje ime Toma, i mada je zaista postojao Toma, kao sin Manojla i Jelene, nijedno njegovo dete se ne uklapa u ovu priču. Da nije Gido bio vanbračno dete Manojla, i stoga samo Paleolog a ne i Dragaš? Ili je to zaista bio Toma, a ova dva dečaka njegova deca rođena izvan okvira bračne postelje?

Dečaci su se nalazili u Carigradu u vreme pada grada pod Turke (1453) i svakako su bili dečaci (Spandunis u 16. veku veli da je Mesih imao 10 godina, i takođe da uopšte nije Paleolog već brat njegove, Spandunisove, babe po majci); svakako su zarobljeni, preobraćeni u islam i odgojeni pod pokroviteljskom Mehmeda II, u sklopu sistema devširme, „danka u krvi”.

Činjenica da bi oni nasledili Konstantina XI na romejskom prestolu, da su bili ono što se tvrdi, neka nesigurnija i manje samouverena država shvatila bi kao pretnju; ali ne i Osmanlije, one su toliko pucale od samopouzdanja da je to za njih bilo nešto potpuno nevažno, nešto na šta se čak ni ne obazireš.

Dečacima je sudbina bila politika, dečacima je sudbina bila različita. Prvi se javlja Has Murad-paša, čiji nadimak „has” ukazuje na posebnu naklonost koju je uživao kod gospodara, „senke Alaha na Zemlji”, kako su govorili Turci. Ne zna se šta je tačno radio 1460-ih godina, ali bio je bogat, s obzirom da je počeo da gradi džamiju, danas Murat-pašinu džamija, mada ju je završio tek njegov brat.

Mesih-paša na minijaturi iz 16. veka (možda 1583), tokom Opsade Rodosa. Foto: Wikimedia/Guillaume Caoursin

Posle prvog pada Mahmud-paše Angelovića s pozicije velikog vezira i beglerbega Rumelije, nasledio ga je na potonjoj poziciji oko 1468. i pet godina kasnije poginuo u pohodu na Ak Kojunlu, „Turkmene Belog Ovna”, plemenski savez Turaka Oguza koji je vladao današnjom istočnom Turskom, a kojima je vladao lukavi Uzun Hasan (Vitki, Visoki Hasan).

Has Murad-paša je na čelu 20.000 momaka i 40 sandžakbegova nagrnuo na Ak Kojunlu, čija se vojska povukla preko Eufrata; ne slušajući savet Mahmud-paše Angelovića, koji je bio pridodat njegovoj vojsci, koji ga je upozorio da ovi Turci imaju običaj da se pretvorno povlače (ondašnji grčki i latinski izvori optužuju Angelovića da ga iz zavisti zapravo nije upozorio), prešao je veliku reku i bio satrven.

Istovremeno s njegovim skončanjem, počinje uspon znatno uspešnijeg Mesih-paše, koji je karijeru 1470. krenuo kao sandžakbeg Galipolja, gde se nalazio veliki deo turske flote, kojom je on komandovao i kojom je Mlečanima posle opsade preoteo Eubeju te godine.

Sredinom te decenije bio je jedan od vezira, čak možda i drugi vezir, ili četvrti; u svakom slučaju je uklonjen nakon što je 1480. njegova opsada Rodosa propala.

Vratio se na divan kao janičarski oficir ključan za zaprestoljenje Bajazita II, a dodatno ušančio stavši na njegovu stranu u sukobu sa Džemom; zacementirao se kada je u leto 1482. vešto ispregovarao s janičarima koji su upali u palatu zbog hapšenja njihovog prvaka i velikog vezira Gedik Ahmed-paše (koji je takođe možda bio Srbin ili Bugarin).

Posle pogubljenja Gedik Ahmed-paše novembra te godine, u februaru naredne uzdigao se na rang drugog vezira, ali je dve godine kasnije pao u nemilost i bio uklonjen s položaja, ne zna se zašto; degradiran je na subašu Plovdiva, tada Filibea.

Murat-pašina džamija u Istanbulu; njenu izgradnju započeo je rumelijski beglerbeg Has Murad-paša a dovršio njegov brat veliki vezir Mesih-paša. Foto: Wikimedia/R Prazeres

Zatim je nekoliko godina bio sandžakbeg Kafe (popularno odredište za osramoćene otomanske službenike), pa onda isto u Akermanu kod Odese, gde je 1497. presudnu ulogu odigrao u zaustavljanju poljske invazije na Moldaviju, tokom Poljsko-turskog rata 1485—1503, kada je Bajazitu poslao zarobljene poljske panove i 29 stegova, čime se ponovo omilio svom gospodaru.

Dozvoljeno mu je da ode na hodočašće u Meku (nijedan vezir ili sultan tog perioda sem njega nije to uradio, zbog zahteva posla; i generalno se on smatrao za izuzetno religioznu osobu, ali i za neprijatelja hrišćana), što je iskoristio da svrati u Stambol i da se dodatno zauzme za sebe.

Ubrzo po izbijanju novog rata s Venecijom, a zbog svoje stručnosti glede pomorskog ratovanja, vraćen je na položaj drugog vezira, a onda u proleće 1501. uzdignut i na velikog vezira, ali ne zadugo, već u novembru je bio mrtav.

Dok je gušio pobunu jednog plemena u Anadoliji, francusko-mletačka flota opsela je Lezbos, što je Bajazita toliko razljutilo da ga je udario u glavu lukom; nije jasno u kojoj je meri to povezano sa njegovom smrću, koja je direktna posledica ranâ zadobijenih u požaru u Galati, čije je gašenje nadgledao.

Sahranjen je u bratovljevoj džamiji koju je dovršio. Iza njega su ostala tri sina; onaj najmlađi, po imenu Bali-beg, 1503. godine postao je sandžakbegom Vučitrna.

(Telegraf.rs)