Kako su Britanci pedesetih godina u krvi ugušili ustanak u Keniji

Tzv. Ustanak Mau-Maua, deo procesa dekolonizacije Afrike, odigrao se od 1952. do 1960. godine u britanskoj koloniji Keniji, koja se zvanično zvala „Kolonija i Protektorat Kenija”.

„Kolonija” se nominalno odnosilo na unutrašnjost zemlje, a „protektorat” na 16 km široki pojas priobalja koji se nominalno nalazio pod zakupom kod sultana Zanzibara, mada se njima upravljalo kao jednom jedinstvenom administrativnom jedinicom.

Preporučujemo

Borbe su se vodile između, s jedne strane britanske vojske i kolonista te kenijskih lojalista, a sa druge Kenijske zemaljske i oslobodilačke armije (eng. Kenya Land and Freedom Army, skr. KLFA), koja je dobila nadimak „Mau Mau”, premda nikada nije do kraja razjašnjeno šta to uopšte znači (suprotstavljenih teorija ima više; nećemo navoditi nijednu).

U sastavu KLFA mahom su bili pripadnici naroda Kikuju, Meri i Embu, mada je bilo i jedinica narodâ Kamba i Masai; što se tiče probritanskih Kenijaca, i oni su većinom bili Kikujci.

Pripadnici naroda Kikuju u svojoj narodnoj nošnji na fotografiji iz 1973. godine. Foto: Wikimedia/H.W. (Henk) van Rinsum (Waingapoe 1932)/Collectie Stichting Nationaal Museum van Wereldculturen

Ustanak je faktički okončan, 21. oktobra 1956. kada su Britanci uhvatili Dedana Kimatija, glavnog vođu pobune, koja se međutim nastavila u niskom intenzitetu sve do 1960, pa i posle.

Tada su glavne vođe pobunjenika bili Musa Mvarijama, najviši od svih lidera Mau-Maua koji nije bio ni zarobljen ni ubijen, i general Baimungi, koji je ubijen nedugo nakon što je 1963. kolonija postala postala Dominion Kenija (s kraljicom Elizabetom kao šefom države ali uz samoupravu; već 1964. je postala Republika Kenija).

Mau Mau (kao narodnooslobodilački pokret) nije uspeo da na svoju stranu privuče većinu domicilnog stanovništva, iz raznih razloga (prst se najčešće upire u britansku strategiju „zavadi pa vladaj”, ali nije samo to); niti je imala jedinstvenu komandu, više je bila krpenjača raznih frakcija nego prava armija.

Britanci su na njih uglavnom slali lojaliste, pa je britanskih žrtava bilo vrlo malo; poginulo je oko 3.000 probritanskih kenijskih policajaca i vojnika, te 11—20.000 pobunjenika, od čega je 1.090 obešeno.

Pripadnici probritanske paravojne formacije (iz naroda Kikuju) tokom Ustanka Mau-Maua sredinom 1950-ih u Keniji. Foto: Wikimedia/British official photographer

Obe strane su činile ratne zločine, ustanici protiv belih doseljenika i farmera, a Britanci protiv naroda ili delova naroda koji su bili pristalice pobune.

Delovi naroda Kikuju su deportovani, a barem milion držano u zatvorenim selima koja su stavljena u obruče; oko 80.000 civila je internirano u koncentracione logore, ili 160—320.000 po drugim izvorima. Neki procenjuju da su 1954. tri četvrtine svih muškaraca naroda Kikuju bili iza rešetaka.

Britanci su zarobljenike seksualno zlostavljali, tukli, sekli im uši, bušili bubne opne ili ih spaljivali cigaretama, bičevali nasmrt, polivali parafinom i palili, kastrirali, trpali im flaše u rektum, a neki službeni dokumenti govore o pečenju živih ljudi; ženama su cevi pištolja, pivske flaše i čak noževe gurali u vagine.

Među onima koji je mučen nalazio se i deda Baraka Obame, Husein Onjango Obama, kojem su britanski vojnici zabadali klinove pod nokte i guzove i stezali mu testise između metalnih šipki. Sami Britanci su o ovome govorili još tada; i nisu samo Britanci učestvovali u mučenju: mučili su i kenijski lojalisti.

Britanski vojnici patroliraju tokom Ustanka Mau-Maua sredinom 1950-ih. Foto: Wikimedia/MINISTRY OF DEFENCE POST 1945 OFFICIAL COLLECTION

Masovno se silovalo, ali je malo slučajeva procesuirano; suđeno je za to pedeset šestorici britanskih vojnika, a osuđeno ih je samo 17, uglavnom na blage kazne; najoštrija je bila šestogodišnja robija trojici Britanaca zbog grupnog silovanja jedne žene.

Dva poznata britanska masakra odigrala su se tokom ovog ustanka, jedan u Čuki, gde su Kraljevi afrički strelci (domaći crnci) streljali 20 nenaoružanih ljudi pod sumnjom da su pripadnici Mau-Maua, a drugi u mestu Hola, gde je 11 ljude pretučeno na smrt, a 77 preživelo s trajnim povredama.

Najpoznatiji masakr počinjen od strane Mau-Maua je Masakr u Lari, gde je ubijeno 74 ljudi a ranjeno 55; žrtve su bile porodice propadnika lojalističke paravojne Domovinske garde, žene, deca i starci (dakle, domaći crnci), i tek poneki naoružani pripadnik te probritanske formacije.

2013. godine britanska vlada je pristala da kompenzuje žrtve mučenja, pa je oko 5.300 preživelih dobilo po 2.600 funti, sveukupno oko 13,9 miliona. Radilo se o nagodbi; prethodila joj je tužba oštećenih protiv britanske vlade pred britanskim sudom, uz priznanje krivice zvaničnog Londona.

(Telegraf.rs)