Smrt i sahrana Aleksandra Velikog: Danas se navršava 2.347 godina od odlaska najvećeg čoveka ikada

O životu Aleksandra Velikog nećemo trošiti reči; kako je osvojio bogatiju polovinu tada poznatog sveta, toliko je puta ispričano, da smatramo bespotrebnim zalaziti u detalje.

O njegovoj smrti, kojoj se danas navršava 2347. godina, priča se daleko manje nego što ona to objektivno zaslužuje, što zbog njenih misterioznih okolnosti, što zbog uzbuđenja koje je Aleksandar „doživeo” i nakon smrti — čak i onda je video više akcije i drame nego mnogi za celog života.

Preporučujemo

Kaže se da je pre smrti, na pitanje ko treba da ga nasledi, rekao: „Najsnažniji”; možda je dodao i da treba organizovati pogrebne igre, možda nije. Preminuo je 10. ili 11. juna 323. stare ere, u palati Nabuhadnezara II, najvećeg vladara Novovavilonskog carstva. Imao je svega 32 godine.

Šta se desilo? Diodor Sicilijski tokom 1. veka stare ere, 200 godina kasnije, piše da je dobio bolni napad nakon što je iskapio pehar nerazblaženog vina, mada to može biti i nagađanje nastalo iz kulturoloških pobuda, naime, Grci su konzumaciju takvog vina smatrali varvarskim običajem.

Arijan u 2. veku naše ere to pominje kao alternativu, ali Plutarh, krajem 1. ili početkom 2. veka, dakle, oko 500 godina posle Aleksandra, oslanjajući se na ranije izvore koji su nama nepoznati i nedostupni, izričito negira takvu verziju događaja.

„Umirući Aleksandar”, nepoznati autor, 2. vek stare ere; antička mermerna kopija. Foto: Wikimedia/Urek Meniashvili

On piše da je neke dve nedelje pre smrti, Aleksandar priredio gozbu u čast Nearha, svog admirala, navarha, i da je noć i čitav naredni dan proveo opijajući se sa Medijem iz Larise. Mamurluk je prerastao u groznicu, verovatno i upalu grla, jer je izgubio sposobnost govora.

Običnim vojnicima, zabrinutim za život svog kralja, vojskovođe i saborca, dopušten je mimohod, kao način da se od njega oproste, za svaki slučaj, dok im je on besćutno i umorno blago mahao rukom.

Moguće je da je otrovan, imajući u vidu sklonost makedonske aristokratije ka takvom načinu rešavanja sporova; svi pomenuti izvori, kao i Justin, govore o teorijama s tim u vezi, mada se ne slažu svi u pogledu njihove uverljivosti.

Zapravo, Diodor i Arijan izričito ih odbacuju, i kažu da ih spominju samo kako bi pokrili sve uglove događaja; i mada Justin u 2. veku piše o postojanju zavere, njegov savremenik Plutarh to naziva fabrikacijom.

Međutim, Antipater, potkralj Makedonije, pošto je smenjen s dužnosti a na njegovo mesto postavljen Krater, pozvan je da dođe u Aziju. Imajući na umu pogubljenje Filote i njegovog oca Parmeniona, možda je Antipater rešio da reaguje; a njegov sin Jolaj bio je Aleksandrov peharnik — on mu je sipao vino.

Konačno, ni to što je prošlo 14 dana, što je glavni argument protiv trovanja, nije konačni argument protiv trovanja, jer novija istraživanja pokazuju da je beli kumer možda mogao biti iskorišćen, ili pak voda iz reke Stiks, danas Mavroneri, bogata kaliheamicinom, opasnim jedinjenjem koje proizvode bakterije.

Aleksandrova pogrevna povorka, ilustracija iz sredine 19. veka izrađena na osnovu opisa koji pruža Diodor Sicilijanski tokom 1. veka stare ere. Foto: Wikimedia/alexanderstomb

S druge strane, možda je prosto bila u pitanju malarija ili trbušni tifus, spondilitis, meningitis, akutni pankreatitis, virus Zapadnog Nila, Gilen-Bareov sindrom kao zadnja faza polineuritisa, ili neki drugi prirodni uzrok smrti. Ne mora sve da bude ubistvo, čak i velike ličnosti znaju nekad da umru prirodnim putem.

Grabež za nasleđem velikog kralja počeo je odmah među njegovim generalima, koji će postati poznati kao dijadosi („naslednici”). U stvari, prvo je bilo pitanje, ko će ga sahraniti, jer se tu radilo, ne toliko o proročanstvu izvesnog Aristandera, koje je govorilo da će zemlja u kojoj bude počivao biti srećna i nepobediva zauvek, koliko o legitimitetu.

Aleksandrovo telo položeno je u zlatni antropoidni sarkofag i ispunjeno medom, a onda stavljeno u zlatni kovčeg. Na putu ka Makedoniji, pogrebna povorka je presretnuta negde u Maloj Aziji od strane Ptolemeja, koji je sarkofag preneo u Memfis, a njegov sin i naslednik Ptolemej II Filadelf u Aleksandriju.

Ptolemej IX Latir je negde tokom prve dve decenije 1. vek stare ere zlatni sarkofag zamenio za stakleni, kako bi metal iskoristio za kovanje novca; odmah potom, stigli su prvi rimski posetioci, Pompej i Cezar i kasnije Avgust, za kojeg se veli da je slučajno polomio Aleksandrov nos na grobnici.

Kaligula je odneo Aleksandrov grudni oklop, Septimije Sever oko 200. godine zatvorio grobnicu za javnost, njegov sin Karakala je takođe posetio, ali nakon toga se ne zna šta se desilo. Tzv. Aleksandrov sarkofag, otkriven kod Sidona krajem 19. veka, izvesno nije njegov.

(Telegraf.rs)