Jedan kapuciner se triput niotkuda pojavio da bi Jozefu spasio život i potom netragom nestao

Jozef Mateus Ajgner, litografija Jozefa Krihubera, c. 1848. Foto: Wikimedia/Josef Kriehuber/Peter Geymayer

Jozef Mateus Ajgner rođen je 18. januara 1818. godine, kao sin jednog zlatara, koji je, potpuno prirodno za to vreme, i za sva ranija vremena, pa i za kasnija, pokušao da svog potomka nauči svom zanatu i osigura mu stabilno zanimanje.

Preporučujemo

Međutim, uveo ga je time u svet umetnosti: zlatarski zanat nije bio životni poziv Jozefa Mateusa, već slikarstvo, i on je ubrzo otišao da studira kod Fridriha fon Amerlinga i Karla Rala.

Bili su to izuzetno značajni slikari svog doba, naročito Amerling, čiji je portret austrijskog cara Franca I iz 1832. jedan od najimpresivnijih vladarskih portreta druge polovine prošlog milenijuma — od njih je dakle učio Jozef Mateus.

Ne zna se mnogo toga o njemu, informacije su dosta oskudne. 1847. oženio je Fani Matras, glumicu Dvorskog pozorišta, drugog najstarijeg aktivnog u Evropi (osnovano je 1741) i najznačajnijeg na nemačkom govornom području.

„Kajzer Franc Jozef sa ogrlicom i insignijom Reda zlatnog runa”, Jozef Mateus Ajgner, 1868. Foto: Wikimedia/Matthäus Aigner

Oktobra naredne godine, kao član Akademske legije, učestvovao je u Bečkom ustanku, u okviru Revolucije 1848—1849. Bio je zarobljen i osuđen na smrtnu kaznu zbog izdaje, ali ga je pomilovao knez Alfred od Vindišgreca.

1874. je postao mason, a u periodu 1883—1886. je bio član bečkog opštinskog saveta. Možda je bio prosečan slikar; ali ne potpuno beznačajan. U suprotnom, ne bi mogao da portretiše cara Franca Jozefa I i caricu Sisi.

Uopšteno govoreći, Ajgner je morao biti solidan portretista, s obzirom da je decenijama živeo od toga, slikajući razne krupne figure ondašnjeg društvenog života, poput pisaca Franca Grilparcera, Fridriha Halma i Nikolausa Lenaua.

Od 1999. jedna ulica u Beču nosi njegovo ime, ali nije njegov umetnički opus povod ovom tekstu, već bizarne tvrdnje koje je iznosio a koje prenosi „Riplijev Verovali ili ne”.

„Sveti Feliks od Kantaličea”, neko iz kruga Petera Paula Rubensa, 17. vek; radi se o prvom kanonizovanom kapucinskom kaluđeru. Foto: Wikimedia/Peter Paul Rubens

Naime, Ajgner se celog života borio sa depresijom, i u nekoliko navrata je sebi pokušao da oduzme život. Prvi put se to desilo 1836, kada mu je bilo svega 18 godina; nalazio se u Beču a omča mu je već bila za vratom, kada se iznenada pojavio neki kapucinski kaluđer i ubedio ga da to ne čini.

Pre nego što će stići da ga pita za ime, kaluđer je otišao. Četiri godine kasnije slikar je bio u Budimpešti, i ponovo je pokušao da se obesi; i ponovo se niotkuda pojavio isti kapucinski kaluđer, i ponovo ga je u tome sprečio.

Kada je osuđen na smrt zbog izdaje, pogodite ko je došao da kneza Alfreda moli za njegov život? Isti onaj kapuciner, figura koja u priči neodoljivo podseća na Artura Barćiša u Kješlovskovljevom „Dekalogu”. Kako se zvao, ni Ajgner niti bilo ko drugi, nikada nije saznao.

Sve to pod uslovom da Ajgner nije umislio čoveka koji ga spasava ili svesno izmislio priču; u svakom slučaju, kapuciner nije bio tu 1886. godine, kada je, tada 68-godišnji slikar, sebi presudio pucnjem iz revolvera u glavu. Pričom se bavio „Politikin Zabavnik” u broju 3486 od 30. novembra 2018.

(Telegraf.rs)