Najvažnija bitka u istoriji Evrope za koju nikad niste čuli: Ovako je izgledao osvit španske slobode

Karta muslimanskog osvajanja Pirinejskog poluostrva početkom 8. veka.Foto: Wikimedia/NACLE

Krajem 710. godine, Vizigotska kraljevina, obuhvatajući čitavo Pirinejsko poluostrvo, bila je suočena s brojnim unutrašnjim problemima, sukobima oko prestola, i raznim pobunama, s obzirom da su Vizigoti po nekim procenama činili tek 1—2% stanovništva.

Preporučujemo

Početkom 711. više nije bilo Vizigotske kraljevine. Preterujemo, ali i ne preterujemo. Svakako se urušila veoma brzo, kao kula od karata, nakon što su ekspedicione snage Omejadskog kalifata (koji su u tom trenutku protezao do granica Indije), svega oko 1.700 ljudi, prešle gibraltarski tesnac i stupile na tlo Zapadne Evrope.

Muslimansko osvajanje bilo je munjevito, u roku od godinu dana veći deo poluostrva bio je u njihovim rukama, do 713. sve južnije od Ebra, a do 714. sve sem najekstremnijeg severnog uskog pojasa atlantskog priobalja.

Centralni masiv „Picos de Europa”, Vrhova Evrope. Asturija, Španija — tamo gde se ona istinski rodila. Foto: Wikimedia/Mick Stephenson mixpix

Tamo su se, u Kantabrijskom gorju, ušančili najodlučniji hrišćanski ratnici i ljudi uopšte, radi da umru pre nego da kleknu pred Muhamedovom crnom zastavom — koja je svojom pojavom dramatično ubrzala stapanje vizigotskog elementa sa hispano-romanskim, i na nivou aristokratije i na nivou prostog puka. Rađanje španske nacije počelo je tu, oko Picos de Europa.

Sve što smo dosad napisali, međutim, treba uzeti s dozom rezerve, jer primarnih izvora gotovo da nema, sem „Hronike iz 754.”, koju je na latinskom napisao anonimni Mosarab (andaluzijski hrišćanin, pod muslimanskom vlašću), a u kojoj se prvi put u istoriji spominje reč „Evropljanin”, u kontekstu pobede hrišćanske vojske nad Arabljanima kod Poatjea 732.

Pouzdano znamo da je Vizigotska kraljevina postojala, znamo njen opseg, znamo da je do arabljanskog osvajanja došlo, i tako dalje. Hronologiju događaja, tačnu prirodu njihovu, kada, gde i šta, kako, ko — to nisu stvari koje pouzdano znamo.

„Hronika iz 754.” se smatra dovoljno pouzdanom ali često neodređenom. Krajem 9. veka mosarapski izvor piše da su Vizigoti na tom ekstremnom severu, 718. izabrali plemića Pelaja, Favilina sina i bivšeg uglednika na dvoru kralja Egike (687—700), da im bude princeps, prvak.

Pelajo je za svoje sedište izabrao selo Kangas de Onis, odbio da plaća porez za nemuslimane, proterao arabljanskog guvernera Munuzu iz te oblasti i držao se protiv svakog manjeg napada, koji je imao za cilj da povrati muslimansku kontrolu.

Spomenik Pejalu, prvom kralju Asturije, u Kovadongi. Foto: Wikimedia/D.Rovchak

Za to vreme, novi se gospodari Hispanije sa centrom u Kordovi nisu previše obazirali na tu, krajnje nebitnu pobunicu visoko u planinama, gledajući na njih na sličan način na koji će Osmanlije kasnije gledati na Crnogorce — dakle, potpuno pogrešno i kratkovido.

Kalifat je ciljao dublji prodor u kontinent, gađao je Franačku, i nije ga zanimala šaka pobunjenika; Pelajo nije insistirao, znajući da svojim snagama ne može da parira muslimanskim. Ali poraz muslimana kod Tuluza (9. jun 721. godine), gde ih je potukla vojska Akvitanske vojvodine pod Odom Velikim, na kraju je ipak doveo do obračuna.

Ne želeći da se vrati u Kordovu s lošim vestima, kaneći da makar malo popravi stvar i podigne moral svojim poraženim trupama, valija Anbasa ibn Suhajm al-Kalbi rešio je uguši pobunu u planinama i za to namenio deo svoje vojske, stavljajući je pod zapovedništvo generala Alkame i onog Munuza.

Upali su u Asturiju i počeli potragu za hrišćanskim snagama. Pronašli su ih tek u leto naredne, 722. godine: Pelajo se bio povukao duboko u planine, kod mesta Kovadonga, i utaborio u uskoj dolini opasanoj nepristupačnim stenama, gde nije bio moguć napad širokog fronta i gde brojnost neprijatelja, kao kod Termopila, nije mogla doći do izražaja.

Verovatno nije imao više od nekoliko stotina ljudi: priča kaže da je imao oko 300 ali se tako već pravi očigledna paralela s pomenutim susretom Helena i Persijanaca, pa tu brojku ne bi trebalo shvatati ozbiljno. Svakako ih je bilo malo, šačica naspram muslimanske sile.

Konj pase pored jezera Ersina, kod Kovadonge, Asturija, Španija. Foto: Wikimedia/Francisco M. Marzoa Alonso

Šačica je potukla silu: Alkama je tražio predaju, Pelajo je odbio, Alkama je poslao svoje najbolje trupe u dolinu da likvidiraju pobunu, tamo su ih sa gorskih kosina zasuli strelama i kamenjem, da bi se onda princeps pojavio sa svojim najboljim momcima iz jedne pećine, gde ih muslimani nisu ni primetili.

Neprijatelj je potučen i poklan, pao je i Alkama, pa su se Mauri povukli sa bojišta. Čuvši vest, digli su se i seljaci okolnih sela, pa su oni udarili na muslimane; Munuza je od preživelih organizovao novu vojsku, ali je i njega Pelajo potukao u blizini, kod Proase.

Mada se možda nije baš sve tako desilo, nema previše mesta sumnji da se nešto desilo, da je to nešto bio oružani sukob, koji je bio ključan za nastanak Kraljevine Asturije.

Bitka kod Kovadonge, ovakva ili nekakva drugačija, kao početna tačka Rekonkiste, bila je njen osnivački događaj, temeljni mit kraljevine iz čijih su kompozicija, rekompozicija i dekompozicija, vremenom nastale Portugalija, Leon, Galicija, Navara, Katalonija, Kastilja, Aragon, konačno i Španija, stapanjem dve potonje krune.

Pelajo je postao prvi kralj Asturije, i utemeljitelj prve dinastije, koja će vladati sve do 1037. godine (kada već više nije bilo Asturije, koja se 925. transformisala u Kraljevinu Leon, od koje je potom otpala Grofovija Portugalija, i tako dalje).

Sveta pećina Naše Gospe od Kovadonge. Foto: Wikimedia/Javier Losa/Covadonga_1_1

Nasledio ga je sin Favila, koji se tradicionalno smatra drugim po redu kraljem Asturije, i kojega je zbog prerane smrti nasledio zet, Alfonso I, zvani „El Católico, muž Ermesinde, Pelajove kćeri.

U pećini iznad mesta bitke, koja je odmah postala odredište hodočašća, zato što se u njoj Pelajo molio pred kipom Bogorodice koju je jedan pustinjak tu sakrio, Alfonso je naredio da se podigne kapela, Sveta pećina Naše Gospe od Kovadonge.

U kapeli su sahranjeni Pelajo, njegova žena Gvadioza, njegova neimenovana sestra, Alfonso I i kraljica Ermesinda; Pelajo, koji je preminuo u svojoj prestonici Kangas de Onisu i bio sahranjen prvobitno u Crkvi Svete Eulalije u Abamiji, prenesen je ovamo sa svojom suprugom tek sredinom 13. veka, po naređenju kralja Alfonsa X Mudrog.

Aktuelni kip Bogorodice u kapeli je znatno mlađi, datira iz 16. veka; prvobitni, ako je i postojao, ako se ne radi o mitu, izgubljen je. Bazilika u blizini dovršena je 1901. godine.

(Telegraf.rs)