Ratni put Katalonske čete: Grci ih dočekali svečano u Carigradu, pa priredili podmuklu krvavu gozbu

„Bitka kod Puča” (centralni panel na Oltarskoj pali Svetog Đorđa od Sentenar de la Plome, prvobitno u Crkvi Svetog Đorđa u Valensiji), Andres Marsal de Sas i Mikel Alkanjis, c. 1400—1420. Slika prikazuje boj između Krune Aragona i Taife Valensije, mavarske kraljevine u Al Andaluzu (Iberijsko poluostrvo), u kojem su hrišćani pobedili i oslobodili ili osvojili Valensiju. Foto: Wikimedia/Andreu Marçal de Sax / Andrès Marçal de Sas

Rekonkista, hrišćansko ponovno osvajanje (reosvajanje) Pirinejskog poluostrva, koje je tokom omejadskog proboja u Zapadnu Evropu došlo pod muslimansku vlast, bila je dug period koji je trajao od Bitke kod Kovadonge 722. pa do pada Granade 1492.

Preporučujemo

Vojni zahtevi tog nelinearnog procesa izazvali su tokom 13. stoleća razvoj naročitog oblika elitne lake pešadije koja je postala poznata kao „almogavari” (od andaluzijskog arapskog al-mughavir, u slobodnom prevodu „uskok”).

Njih su vladari Krune Aragona (današnji mediteranski deo Španije) koristili širom Sredozemnog mora, a tipično su bili organizovani u čete (tj. societates, doslovno: društva) jačine od 20 do 50 ljudi, na čelu sa iskusnim i veštim komandantom.

„Almogavarski ratnik”, Hoze Moreno Karbonero, 1898. Foto: Wikimedia/Reilly1974

Almogavari su naročito od strane Aragona korišćeni tokom Rata sicilijanske večernje (1282—1302) kojom je Kraljevina Sicilija, Mirom u Kaltabeloti, na koncu raspolućena na Kraljevinu Siciliju i Kraljevinu Siciliju.

Prva je opstala na tlu ostrva Sicilije, sada pod aragonskim krovom, dok je druga ostala u rukama Anžujaca, pod kojima je bilo i ostrvo dok Sicilijanci nisu posle jedne večernje poklali sve Francuze; ona je nastavila život na tlu južne Italije sa centrom u Napulju (tzv. Napuljska kraljevina).

Ovaj mir, koji je uspostavio političko stanje na jugu Italije kakvo će postojati sve do Napoleonskih ratova, uprkos tome što će ne jednom dve kraljevine deliti istog monarha — ostavio je almogavare bez posla.

Shvativši da predstavlju opasnost po javni red i mir, a ne bivajući u stanju da ih nateraju da ostanu u službi kao garnizonske snage, Đaume II od Aragona i njegov brat Frederik II (ili III) počeli su da gledaju kako da ih se reše.

Srećom po njih, pojavio se italijanski kondotijere Ruđer de Flor (zapravo po ocu Nemac, otac mu je bio carski jastrebar svetog rimskog cara Frederika II), došao na čelo čete svih četa, koja će postati poznata kao Katalonska četa (većinom su bili Katalonci i prepiska im je mahom bila na katalonskom) i stavio se u službu romejskog cara Andronika II Paleologa.

„Ulazak Ruđera de Flora u Konstantinopolj”, Hoze Moreno Karbonero, 1888. Foto: Wikimedia/José Moreno Carbonero/Senate of Spain

Glas koji ih je decenijama tukao osigurao im je to zaposlenje, više nego njihov broj: 36 brodova isplovilo je iz Mesine noseći sa sobom oko 8.000 ljudi na istok, od čega 1.500 konjanika i 4.000 almogavara (ostalo su bile sluge i pomoćnici).

Stigli su u Carigrad januara 1303. i car ih je primio ispred Vlaherne. Momentalno su poremeteli ravnotežu snaga u carevini, naročito nakon što je De Flor dobio titulu mega duke, tj. velikog vojvode, kao i ruku careve sestričine, 15-godišnje Marije Asanine, kćerke bugarskog cara Jovana Asena III i Irine Paleologine.

Đenovljani, suparnici Aragona, ovo su videli kao upad u svoju interesnu sferu (i to sa pravom, septembra iste godine došlo je u Konstantinopolisu do pokolja Đenovljana, kada je njih 3.000 ubijeno).

Katalonci su potom uspešno ratovali protiv raznih turskih begovata po Maloj Aziji, počev od Bitke kod Kizika, gde su na prepad napali jedan turski logor, pobili 3.000 konjanika i 10.000 pešadinaca, zarobivši žene i decu — pa nadalje.

Razbivši opsadu Filadelfije, povratili su tvrđavu Kula, gde je Flor odmah obesio grčkog komandanta koji je dozvolio da, naizgled neosvojivi grad, tako lako padne u turske ruke. Zatim je otišao u Magneziju (današnja Manisa) gde je smestio svoj štab.

Ruđer de Flor, gravira iz 19. veka. Foto: Wikimedia/Biondi

Mi smo skloni mišljenju da je Ruđer de Flor samo želeo da uspostavi red tamo gde ga nije bilo, i disciplinu, ali su Grci njegovo ponašanje tumačili kao drskost, jer se navodno ponašao kao guverner cele Anadolije, pa su se žalili vasilevsu.

Usledila je pobeda u Bici kod Tire, gde su Turci pokrenuli opsadu misleći da je slabo branjena, ne znajući da su meštani već ranije pozvali Katalonce u pomoć; međutim, zbog slučajne pogibije senešala Korberana od Aleta, nisu gonili Turke i nisu ih dokrajčili.

Sledila je pobeda kod Anije i velika pobeda kod Kibistre, gde je stradalo 6.000 turskih konjanika i 12.000 pešadinaca. Potom povratak u Magneziju, gde ih je sačekalo ružno iznenađenje: lokalna populacija je pomoću Alana pobila katalonski garnizon i pokrala sve nakupljeno blago.

Novi car Mihajlo IX naredio je tada Alanima da ubiju Ruđera (30. april 1305) i istrebe četu u Adrijanopolju, gde su prisustvovali gozbi koju je organizovao sâm car kako bi ih prevario: istorijski primer „krvavog pira” (ili „svadbe”, ako dozvolite). Usledili su pokolji Katalonca i u prestonici, i drugde.

Možete da razumete bes koji je sve ovo izazvalo kod preživelih pripadnika Katalonske čete, koji su krenuli u osvetnički pohod, razbijajući u paramparčad svaku daleko veću romejsku vojsku koja je na njih bila poslata: toliko su bili razjareni. Nije ostala pošteđena ni Sveta Gora, gde je Kataloncima simbolično napokon dozvoljena poseta tek 2000. godine.

Hilandar. Foto: Shutterstock

U suštini, o ovome se nekada učilo u osnovnoj školi, ali van ikakvog konteksta — došli su Katalonci, katolici, i hteli su da poharaju Svetu Goru, riznicu pravoslavlja, pre svega Hilandar. Bili su zli; hteli su blago; je l’ smo pomenuli da su bili katolici?

To naravno nije ono što se zapravo desilo, odnosno jeste, ali nije tako jednostavno; i zapravo je ovo primer koji lepo ilustruje da je pristup podučavanju istorije u osnovnim i srednjim školama i kod nas i u regionu, potpuno pogrešan.

Taj pristup izaziva kolektivni autizam i klaustrofobiju, zato što istorije okolnih zemalja tumači kao neprekidan niz pokušaja atentata na vlastitu zemlju i spletkarenja protiv nje, bez ikakvog razumevanja većih i manjih procesa te motiva i ugla onoga drugog s kojim se teritorijalno dodirujemo.

Bilo kako bilo, Katalonska četa je 1310. stigla do Atine, i vrlo brzo preuzela kontrolu na Atinskom vojvodinom, a potom i nad gradom Tebom i celom Tesalijom, koju je napravila na Neopatrasku vojvodinu.

Uskoro su se stavile pod Kraljevinu Siciliju, u sklopu Krune Aragona, ali su uživale ogromnu autonomiju; dve vojvodine ostale su u rukama Katalonske čete sve do 1388—1390, kada ih je potukla Navarska četa i snage Nerija I Aćajolija, iz porodice firentinskih bankara.

(Telegraf.rs)