Šta znamo o car-Dušanovom poslanstvu papi u Avinjon, i koliko je nedostajalo da se pounijatimo?

Stefan Uroš IV Dušan Silni, „kralj po milosti Božjoj sve srpske zemlje”, proglasio se za cara koncem 1345. u Seru, najvažnijem vizantijskom gradu koji je zauzeo — ili, što je verovatnije, izvikan je tada za cara od strane svoje vlastele i vojnika (u izvesno izrežiranom događaju).

Nekoliko meseci kasnije, 16. aprila (nedavno smo obeležili 678. godišnjicu tog događaja), u Skoplju, arhiepiskop pećki Joanikije, uzdignut nekanonskim putem u patrijarha, krunio ga je za cara Srba i Grka: Dušan je naknadno uvećao intitulaciju Bugarima i Arbanasima.

Preporučujemo

Krunisanje se odigralo u prisustvu bugarskog patrijarha, ohridskog arhiepiskopa, svetogorskog prota te igumana i staraca atoskih manastira; to, međutim, Vaseljenskoj patrijaršiji nije bilo dovoljno, niti je moglo da joj bude dovoljno.

Kao što rekosmo, uzdizanje srpske crkve u rang patrijaršije izvedeno je na nekanonski način; da li je pravedno ili nepravedno da jedna crkva ne sme sama to da izvede, bespredmentno je pitanje, prvo, jer nije na nama da odlučujemo, a drugo, Crkva ima svoja pravila, uzmi i budi pravoslavan, ili ostavi i budi šizmatik.

„Proglašenje Dušanovog zakonika” ili „Krunisanje cara Dušana”, Paja Jovanović, 1900; restaurisano. Foto: Tanjug/Rale Prelić

Pećka arhiepiskopija bila je potčinjena vaseljenskom patrijarhu i bilo je neophodno da on dozvoli promenu njenog statusa i teoretsko izjednačavanje Peći sa Carigradom. Takva dozvola nije izdata; možda nije ni zatražena, ali svakako je Grci ne bi dali.

Ipak, Konstantinopolj nije reagovao odmah, četiri godine čekali su pravi politički trenutak; izvesno, carigradski patrijarh ne bi ni reagovao sam na svoju ruku oko takve krupne stvari, jer su vrlo retki bili patrijarsi nezavisni od careva.

U vreme kada je Dušan ovenčan carskom krunom, u Romejskoj carevini još uvek je buktio građanski rat; godinu dana nakon događaja u Skoplju, Jovan Kantakuzin, kojega je Dušan jedno vreme pomagao, ušao je u Carigrad i nametnuo se kao stariji suvasilevs Jovanu V Paleologu.

1350. srpska vojska upala je u Bosnu i prodrla sve do Krke; ban Stjepan II izbegao je kod Ugara, ali je otpor srpskoj vojsci bio jak, i Dušan je ovladao samo delovima te zemlje (zato je besmisleno zbog jedne ekspedicije od nekoliko meseci, na kartama Bosnu stavljati u okvire Dušanove carevine), pre nego što je morao da se povuče s većinom trupa.

Kantakuzin, stavivši pod svoju kontrolu Solun koji ga dotad nije priznavao za suvladara, zauzeo je Voden, Ber i Serviju, pre nego što ga je kesar Preljub odbio pri pokušaju prodora u Tesaliju. Bilo je to dovoljno da Dušan prekine pohod na Bosnu i vrati se da gasi požar na jugoistoku svoje zemlje.

Tek tada patrijarh Kalist donosi odluku o izopštenju Dušana, pećkog patrijarha Joanikija i svih srpskih arhijereja, čime počinje višedecenijski raskol, ne između Srpske i Carigradske crkve, kao što se obično predstavlja, već između Srpske crkve i Pravoslavne crkve.

Jovan VI Kantakuzin predsedava poslednjom sesijom pomesnog Petog carigradskog sabora 28. maja 1351., na kojem je odobrena teologija isihazma. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Eugene a

Naime, lišeni liturgijskog opštenja s glavnom crkvom unutar Pravoslavne katoličanske crkve, i s većinom pomesnih crkava (kojih je tada bilo mnogo manje nego danas), mi tehnički nismo bili deo Crkve. Našavši se u limbu, sve je postalo moguće. Naročito kada se u jednačinu ubace Turci.

Maločas pomenuti vojvoda Preljub bio je akter prvog okršaja srpske i osmanlijske vojske, kod Stefanijane još maja 1344, gde su Turci potukli našu konjicu. Naredne godine kod Periteoriona isto je prošao i bugarski vojvoda Momčilo, koji je svoje mesto našao i u našoj epskoj poeziji.

Neposredan povod događajima o kojima želimo da pišemo, bila je Bitka kod Dimotike 1352. godine, gde je kaznac Gradislav Borilović sa 4—7.000 konjanika potučen od dvostruko brojnih turskih snaga, koji su imali pomoć Kantakuzina, koji ih je u stvari i angažovao, jer je njegova kćer Teodora bila udata za emira Orhana.

O tome smo pisali pre devet godina, a pre tri o navodnom Dušanovom poslanstvu Orhanu, u godini pre Dimotike, kada je po tvrdnjama Nićifore Grigore (oko 1295—1360), „vladar Tribala” ponudio ruku svoje kćeri turskom emiru za jednog njegovog sina (Sulejman-paša, Ibrahim-beg ili Murat).

Istorija ne zna da je Dušan imao kćer, tako da ovo možda i nije tačno; ali možda je imao kćer a da to nije ostalo zabeleženo (ne bi bilo prvi put da se tako nešto desi; generalno su ženska deca u Nemanjića jedva pominjana).

Istorija svakako zna da je posle Dimotike, Dušanu postalo jasno da se turska ekspanzija mora zaustaviti dok ne bude kasno. S obzirom da ne znamo o čega je tačno Dušan preminuo, ne znamo ni da li je makar okvirno bio svestan mogućnosti da mu se bliži kraj; ali postoji prosto mogućnost da je želeo da tursko pitanje reši pre smrti.

A s obzirom da je u Konstantinopolju bio čovek blizak Osmanlijama, i da se na njega nije moglo osloniti, da je zapravo Osmanski emirat (tada još uvek emirat) bio već jači od svake balkanske sile pojedinačno a možda i zajedno (Turci su takođe polako postajali svesni inherentne slabosti balkanskih zemalja i njihove labilne prirode) — okrenuo se Zapadu.

Srpska carevina oko 1350. na vrhuncu moći i snage cara Stefana Dušana Silnog. Radi se o najšire prihvaćenoj karti izrađenoj na Univerzitetu u Beogradu 1922. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Maduixa

Evo šta o tome kaže Vladimir Ćorović u svojoj „Istoriji Srba”:

„Caru Dušanu davali su svi ti događaji dovoljno povoda, da se ozbiljno posveti turskom pitanju. Turci su svakim danom postajali vidno jači i agresivniji. Onom ko je mislio da ide dalje prema Istoku i Carigradu oni su predstavljali ako ne nesavladljivu, a ono svakako opasnu prepreku.

Smetali su čak i u posedu stečenog. Brzi, lako pokretni, smeli, vešti ratnici oni su srpskoj vojsci zadali već dotad dva-tri osetna udarca. Ako im se za vremena ne preseče dalje ukorenjivanje u Trakiji, oni, sa svojim jakim rezervama u Maloj Aziji, mogu dosta brzo postati ne samo vrlo nepogodan sused, nego možda i takmac za pitanje vizantiskog nasleđa.

S toga Dušan dolazi na misao, da jednom većom akcijom učini kraj njihovom zadržavanju u Evropi. Ali, da bi mogao prema njima razviti svoju punu snagu, trebalo je da dobije slobodne ruke na drugim stranama, naročito na severu, gde su Mađari u poslednje vreme, od 1353. godine, počeli pokazivati svoje staro neprijateljsko raspoloženje.

Trebalo je i inače pomiriti zapadni svet, posebno talijanske republike i francuski dvor, sa srpskom akcijom u Trakiji, kojoj bi neposredni cilj bio odbijanje Turaka, a posredni, gotovo sigurno, posed Carigrada.

Možda je car želeo, da se u njegovoj borbi s Turcima ne nađe na protivničkoj strani koja hrišćanska sila, možda Đenova, stari prijatelj Turaka i Dušanu i Srbiji ne baš prijateljska radi njihovih veza sa Mlecima.

S toga svega, Dušan se rešava da se obrati papi, da mu ponudi uniju svoje crkve s rimskom, a da papa zato njega prizna i proglasi kapetanom hrišćanstva, borcem za veru, i da ga tako zaštiti od neprijateljstva drugih hrišćanskih država.

Car Stefan Uroš IV Dušan Silni. Foto: Wikipedia

Dušanova verska politika do tog vremena nije bila mnogo prijateljska prema katolicima. Pravoslavna jerarhija imala je moćan uticaj u Srbiji od početka XIV veka i nije htela biti mnogo tolerantna.

Posle srpskih osvajanja na jugu taj se uticaj samo povećao; pravoslavlje je bila jedina spona koja je vezala srpske osvajače s pobeđenim Grcima i koja bi, možda, vremenom mogla učiniti, da se ta dva elementa više približe.

Stoga je Dušan zadugo bio čist pravoslavac. U članu 6. njegova Zakonika katolička vera zvala se jeres latinska. Tim članom car je naređivao, da se vrate u pravoslavlje svi oni, koji su ranije prevereni. Ko to ne učini biće kažnjen, isto kao što će biti kažnjen i katolički pop, koji bi pravoslavnog preveo u svoju veru (član 8).

U stare prave katolike tim nije dirano, oni su mogli mirno ostati u svojoj veri, kao što su i činili. Car je samo presekao svaku katoličku propagandu na štetu pravoslavlja i dao je punu zaštitu veri, koju je sam ispovedao i koja je bila državna.

S katoličke strane bilo je pokušaja da se car privuče zapadnoj crkvi. Papa Kliment VI, verski vrlo aktivna a inače i politički moćna ličnost, bio je nezadovoljan Dušanovom crkvenom politikom i tražio je od njega početkom 1346. godine da prestane s progonjenjem katolika i da vrati kotorskoj biskupiji neka oduzeta mesta.

Postoji mišljenje, da je još tada, dozvolivši izuzetno hrvatskim glagoljašima slovensku službu u praškoj nadbiskupiji, papa nameravao, da pomoću češkog kralja Karla IV i u Češkoj bolje obrazovanih slovenskih kaluđera postigne željeno jedinstvo vere. Stoga da je Karlo IV podigao glagoljaški manastir Emaus u Pragu (1347. godine).

Početkom 1347. godine došla je u Rim od skadarskog episkopa vest o Dušanovoj sklonosti za uniju, što je na papinom dvoru izazvalo življu aktivnost, da se ta sklonost privede u delo.

Povelja cara Dušana Dubrovčanima iz 1351. u Arhivu SANU. Foto: Tanjug/Miloš Milivojević

Pisano je odmah nekoliko pisama važnijim katoličkim opštinama Srbije, kakve behu Kotor, Bar i Skadar, i nekim uglednim licima, da pokušaju delovati na cara. Naročito se mnogo polagalo na uticajnog Kotoranina, Nikolu Buću, careva protovestijara i glavnog finansiskog stručnjaka Srbije.

Ali su te vesti, izgleda, bile nedovoljno proverene. Kad papine prijateljske poruke i pozivi nisu pomagali prešlo se 1350. godine na pretnje. Pozivani su mađarski kralj, Mleci i veliki majstor jovanovskog reda da oni efikasnijim merama utiču na srpskog cara.

Ali sve to nije pomoglo; na ove poslednje pozive nije se niko ni odazvao, zauzet drugim brigama. Dušan je bio protivnik katolika i njihove propagande ponajviše zbog albanske politike napuljskog dvora, koji je svoje glavno oruđe u borbi protiv njega nalazio u katoličkom elementu.

Kad je kralj Lajoš zadovoljio svoje prohteve u Italiji i izmirio se s napuljskim dvorom, počeo je, potstican od pape, veće pripreme za svoju novu balkansku politiku. Godine 1352. ušao je sa Đenovom u savez protiv Mletaka, a u julu 1353. godine oženio se Jelisavetom, kćerju bosanskog bana Stepana II, i vezao tako još tešnje Bosnu za svoju državu i politiku.

Domalo, njegovo neprijateljsko raspoloženje prema Srbima postade javna stvar. To držanje Lajoševo i opasnost od Turaka i opredelili su Dušana, da 1354. godine lojalno potraži naslon na papsku kuriju.

U Avinjonu nije više bilo Klimenta VI, nego ga je nasledio Inoćentije VI. Njemu je u leto te godine stiglo carevo poslanstvo, koje je vodio raniji kotorski, a sad trogirski biskup Vartolomej, noseći carevo pismeno obećanje da će prići zapadnoj crkvi i uslove pod kojima bi on to bio voljan učiniti. Poslanstvo se čak zaklelo, da su Dušanove namere iskrene i dobra volja van sumnje.

Ali odgovor avinjonske kurije nije bio onakav, kakvom se car nadao. Papa je, istina, ljubazno odgovorio 29. avgusta, ali u tom odgovoru, iz obzira prema francuskom, a još više prema mađarskom i napuljskom dvoru, on cara nije nazvao carem, nego kraljem, što na Dušana očevidno nije moglo ostaviti dobar utisak.

Pogled na Avinjon, gde su pape stolovale tokom većeg dela 14. veka. Foto: Wikimedia/OT Avignon

Posle, papini legati otezali su veoma dugo svoj odlazak za Srbiju; samo poslanstvo dobilo je propratno pismo tek na Badnji-dan 1354. Glavna ličnost papina poslanstva beše učeni Francuz, padski biskup Petar Toma.

Na putu za Srbiju biskup Petar se, po papinu nalogu, sastao u Pizi s češkim kraljem Karlom, koji je išao u Rim da se kruniše za nemačkog cara. Iz Pize uputio je Karlo 19. februara 1355., jedno vrlo važno pismo caru Dušanu, našem u Hristu najmilijem bratu.

Kralj se raduje carevoj želji da pristupi sjedinjenju crkava, koja će biti olakšano tim, što će se u bogosluženju moći zadržati slovenski jezik. Zajednički slovenski jezik, plemeniti, kako se kaže u pismu, jeste važna veza, koja spaja ova dva slovenska vladara, na koju Karlo, da bi jače uticao na Dušana, posebno udara glasom.

Ako Dušan ustraje na svom početom putu, Karlo mu obećava svoje posredovanje kod mađarskog kralja i pomoć pri daljem osvajanju u Grčkoj. Ali, upravо u vreme kad se Dušan rešio na taj tako važni korak, mađarski kralj organizuje svoj pohod na Srbiju i tako razbija bitnu pretpostavku cele ove Dušanove kombinacije.

Zašto da on izaziva potrese u zemlji, koji pored svega njegova ličnog autoriteta, ipak ne bi mogli izostati, kad on od tog svega dela nema nikakve praktične koristi? Ako papin ugled ne može da zadrži kuriji tako odanog mađarskog kralja ni u času, kad se, radi pridobijanja novog druga, obično svuda, u takvim prilikama pokazuje najveća predusretljivost, – šta će mu onda sva ta unija?

Dušan nju nije trebao, što su ga mučili neki verski problemi, nego iz neposrednih praktično-političkih razloga. Kad ti nisu ispunjeni, on sad ne samo što je odbacio misao o sjedinjenju crkava, nego se čak ljuti na nju i možda na sebe sama, što je primio.

Kralj Lajoš upao je u Srbiju u leto 1354. god. Da ga suzbije, Dušan je krenuo na sever i u avgustu već se nalazio pod Rudnikom, u Brusnici. Po svoj prilici radi ovih verskih pitanja, car je pozvao patrijarha Janićija u Žiču, da se s njim posavetuje. Patrijarh se tu razboleo i na povratku u Peć umro je u Polumiru na Ibru, 3. septembra.

Politička karta Balkana i Male Azije u vreme smrti cara Dušana 1355. Osmanlije su tada držale samo severozapad Male Azije, druga turska plemena nisu kontrolisali. Mada nije jasno naznačeno, Galipoljsko poluostrvo je već tada praktično bilo njihovo. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Rowanwindwhistler

Posle Dušanova dolaska mađarska je ofanziva zaustavljena. Lajoševa vojska stradala je, sem od Srba, još i od neke zaraze, od koje je umro i sam kraljev brat, hrvatsko-dalmatinski herceg Stevan. Posle njegove smrti mađarska vojska povukla se iz Srbije bez ikakva uspeha.

Dušan nije mogao da protiv nje preduzima jače mere jedno s toga, što se žurio na jug, gde su se događale stvari od presudnog značaja, i drugo, možda, s toga, što nije hteo da jačim protivnapadom izaziva Mađare na osvetne borbe.

Ljut radi ovog mađarskog napada, Dušan nije hteo da skriva svoje ogorčenje pred papinim izaslanstvom, koje mu je stiglo negde u martu 1355. god. Biograf biskupa Tome daje vrlo zanimljiv opis tog sastanka. Dušan je, veli on, bio ’telom veći od svih ljudi na svetu ovog vremena i strašan u licu.’

Papine poslanike dočekao je oholo, opkoljen vlastelom i vojskom, i dao im je odmah do znanja, da je od lanjske godine izmenio svoje držanje. Biograf kazuje, da je zbog careve srdžbe sam biskup Petar bio u opasnosti. Dušan je čak zabranio svojim katolicima u vojsci, da nipošto ne smeju prisustvovati misama, koje je biskup služio.

Kad je, za inat, ’želeći smrt da bi se umnožila katolička vera’, biskup jedno jutro odslužio misu, pozvavši na nju sve verne, i kad su uprkos zabrani, na nju došli nemački najamnici, car se beše razgnevio još više. Ali se umirio prividno dosta brzo, kad mu je vođa najamnika, verovatno Palman, izjavio da su oni spremni, za odbranu vere ne pretrpeti kaznu nego ući i u borbu.

Takvo držanje biskupovo, u njegovoj zemlji, uticalo je na Dušana, da potpuno odustane od ranije namere. Ozlojeđen zbog propale misije, biskup je iz Srbije, na povratku kući, krenuo kralju Lajošu i tražio od njega da rat nastavi svom žestinom...”

(Telegraf.rs)