Zašto krv Svetog Januarija proključa kad se prinese njegovoj lobanji i zašto je Napulj — Grad krvi?

Sveti Januarije je malo poznati svetitelj Pravoslavne crkve, iz prvog milenijuma hrišćanstva, kog delimo s Katoličkom crkvom, i koji potiče, ne sa istoka, nego upravo sa Zapada, upravo iz Italije, u čemu možda i leži odgovor na pitanje, zašto nije poznatiji.

Januarije je bio mučenik, kao episkop Beneventa stradao je tokom progona za vreme Dioklecijana ili neposredno nakon njega, svakako oko 305. godine, dakle, one u kojoj je 1. maja pomenuti car abdicirao, zajedno sa svojim koavgustom Maksimijanom.

Preporučujemo

(U skladu je to bilo sa tetrarhijskim sistemom koji je Dioklecijan osmislio: dva avgusta, za istok i za zapad, imenovali su svoje cezare, koji bi nakon smrti ili abdikacije avgustâ postajali avgusti i imenovali svoje cezare; itd. Bio je to odlično osmišljen sistem, ali ljudska priroda ne trpi odlično osmišljene sisteme, pa se momentalno urušio.)

Ipak, najraniji pomen ovog svetitelja je iz 432. godine. Uranije, episkop Nole, u jednom svom pismu tada veli, da su se njegovom mentoru Svetom Pavlinu Nolskom (kog SPC ga slavi 23. januara odnosno 5. februara), tri dana pre smrti (431) ukazali Sveti Martin i Sveti Januarije, za koga kaže da je bio mučenik i istaknuti član crkve napuljske.

„Erupcija Vezuva 1631. Procesija u čast Svetog Januarija”, Domeniko Garđulo, pre 1675.Foto: Wikimedia/Domenico Gargiulo

Imajući u vidu da je pismo sastavljeno stotinak i kusur godina nakon što je Januarije navodno živeo, nema mnogo mesta sumnji u to da se radi o istorijskoj ličnosti, što se ne može reći za baš sve svetitelje i mučenike iz perioda ranog hrišćanstva.

Ali nemamo detalje koji bi potvrdili ono ostalo što znamo. A šta znamo, ili mislimo da znamo? Ne mnogo toga, a i to što znamo, ili mislimo da znamo, upitno je, jer dolazi iz izvorâ koji su nastaјali vekovima kasnije.

Većina žitija se slaže da je rođen u Beneventu, u bogatoj porodici lokalnih patricija, koja je poreklo vodila od samnitskog plemena Kaudini; sveštenik je postao mlad, sa 15 godina, a sa 20 je već bio episkop Napulja (?); njegov rodni grad u to vreme je mahom bio paganski.

Savremena „Rimska martirologija” kaže da je Januarije, zajedno sa svojim đakonom i lektorom, kao i đakonima nekoliko drugih kampanijskih crkava, okovan i zatočen i na kraju pogubljen za vlade Dioklecijana — izgleda da je uhapšen tokom posete Svetom Sosiju, koji se već nalazio u tamnici.

Spirala Svetog Đenara (Januarija) na Pjaca Sisto Riario Sforca, koju seče Via Tribunali, glavni dekumanus drevnog jezgra Napulja.Foto: Wikimedia/Berthold Werner

„Rimski brevijar”, standarni trebnik Katoličke crkve, daje nešto drugačiju priču. Timotej, upravnik Kampanije, bacio je Januarija u ognjenu peć, ali plamenovi ga nisu hteli; zatim ga je bacio divljim zverima u Flavijevom amfiteatru u Puteoliju (današnji Pocuoli, zaseban grad ali praktično predgrađe Napulja), no ni divlje zveri ga nisu htele.

Pripisujući to magiji, upravnik je naredio da se episkopu odrubi glava pored obližnje Solfatare, ali je krvnik iznenada oslepeo dok se spremao da naređenje sprovede u delo; Januarije ga je izlečio i pre nego što će mu glava biti odrubljena, pet hiljada ljudi je primilo hrišćanstvo, zabezeknuto i tim čudom i duhom i dušom tog čoveka.

Januarijevi ostaci su doneti u Napulj, gde su pohranjeni u katakombama van gradskih bedema, da bi početkom 9. veka bili prebačeni u Benevento (sem glave, koja je ostala u Napulju), potom u Monteverđine kod Beneventa, gde su reotkriveni 1480. i konačno 1497. vraćeni u Napulj, i smešteni u tamošnji duomo.

Bilo je to jedino smisleno, imajući u vidu da je Januarije već bio prvi i glavni svetac-zaštitnik Napulja (mada ih taj grad ima preko pedeset) i najpopularniji svetitelj u gradu (italijanski oblik njegovog imena je Đenaro — sada vam je jasno po kome se zove Đenaro Savastano).

Relikvijar sa relikvijama Svetog Đenara (Januarija) u kripti Napuljskog duoma.Foto: Wikimedia/Sibeaster

1389. dolazi do prvog pomena njegove krvi, koja je čudesno sačuvana u staklenoj bočici: krv je bila zgrušana, ali svaki put kada bi bočicu prineli svetiteljevoj lobanji, dolazilo bi do likvefakcije, krv bi postala ponovo tečna i pojavili bi se mehurići kao da je sveža.

Narednih vekova umnožavali su se izvori koji su tome lično svedočili, prvo tokom obreda jednom godišnje, potom dvaput, konačno triput; u stvari, to nikada nije prestalo, a svedoci nisu bili samo ljudi iz crkve — ser Fransis Ronalds, engleski naučnik i pronalazač, prvi svetski inženjer elektrotehnike, o tome je detaljno govorio u svom putopisu 1819.

Nauka je davala razna objašnjenja, pošto krv ne reaguje uvek na isti način i (suprotno anegdotama) uglavnom ne momentalno; ali na kraju se sve svodi na pitanje vere ili nevere, budući da crkva, mada ne zauzima definitivan stav, ne dozvoljava ni da se krv ispita, u strahu od trajnog oštećenja.

Tako se Januarijeva krv čuva u trezoru obližnje banke, gde je najbezbednije i najsigurnije, ne samo od ljudi nego i od atmosferskih prilika, i iznosi se samo zbog procesijâ, pa Napulj zato ostaje urbs sanguinum, Grad krvi. S druge strane, brojnim čudima koja se pripisuju Svetom Januariju i njegovim moštima, poput zaustavljanja erupcije Vezuva, nauka se ne bavi.

(Telegraf.rs)