Ko je bila Atina, zvana Palada, boginja rata, mudrosti i zanata: Upoznajte bliže 12 Olimpljana

Boginja mudrosti, umetnosti i zanata, naročito tkanja, boginja civilizacije, i boginja ratovanja, u smislu strategije i taktiziranja, u Starih se Grka nazivala Atina, a u Rimljana — Minerva, kod kojih je imala i neke dodatne nadležnosti, poput zakona i pravde te pobede (dočim je u Grka Atinina družbenica Nika bila boginja pobede).

Pored Zevsa, danas je ona široj svetskoj javnosti verovatno najpoznatije grčko božanstvo, iako posredno, usled asocijacije s najslavnijim gradom grčke antike, i današnjom prestonicom Helenske Demokratije (ili ako baš insistirate: Republike Grčke).

Preporučujemo

Od svih bogova i boginja s Olimpa i van njega, ona je najmudrija, najhrabrija, najspretnija, najdovitljivija i najsnalažljivija, a već od klasičnog razdoblja pa nadalje sasvim sigurno najomiljenija od svih boginja, po opštoj omiljenosti u klinču s Apolonom.

No, za razliku od njega i svih drugih bogova i smrtnika, Atina nema majku, nego ju je Zevs sam rodio, na svet je došla izlaskom iz njegova čela, doduše, po nekim verzijama mita, pomoću Hefesta, božanskoga kovača, koji je sekirom raspolutio glavu kralja bogova.

Rađanje Atine, prikaz na crnofiguralnom tronošcu, 570—560. p. n. e., pronađenom u Tebi. Foto: Wikimedia/User:Bibi Saint-Pol File:Exaleiptron birth Athena Louvre CA616.jpg

Blago alternativna verzija mita o Atininom rođenju iz Divove glave kaže, da je on napravio dete Metidi, kćerki Okeana i Tetije, pa je, uplašivši se proročanstva po kojem će ova roditi kćer, ali i sina koji će ga oboriti s vlasti kao što je on oborio svog oca, pojeo Metidu.

Ona je u njemu počela da pravi kacigu i odoru za svoju već začetu kćer, koja je nastavila da joj se razvija u utrobi, bez obzira na te i takve krajnje nepovoljne okolnosti — ali je čekić kojim je kovala opremu stvarao zvukove zbog kojih je Kronovića bolela glava, pa mu ju je Hefest rascepio, da bi onda iz pukotine iskočila Atina, već odrasla i u punoj ratnoj spremi.

I razgovor o etimologiji njenog imena bi se otegao; interesantno je međutim da savremeni konsenzus, posle milenijumâ rasprave (debata o tome počela je još tokom klasičnog razdoblja), kaže da je boginja ime dobila po gradu a ne obrnuto, te da je, iako je postala panhelensko božanstvo, izvorno bila božanstvo grada Atine (kao što je, recimo, Teba imala svoje).

Prema tome, morali bismo se baviti etimologijom imena grada Atine, a ono je mogućeg predgrčkog porekla, tj. moguće je da su Grci po svom dolasku helenizovali toponim naroda kojeg su tu zatekli. (Primetno je da savremena akadimija naginje takvim objašnjenjima; do tog ste zaključka i sami mogli doći iz prethodnih tekstova.)

„Atinski Akropolj”, Leo fon Klence, 1846. Predložena rekonstrukcija izgleda Akropolja tokom klasičnog razdoblja grčke istorije: Fidijina statua „Atina Promahos” dominira prostorom. Foto: Wikimedia/Neue Pinakothek

Njeni brojni epiteti su vrlo rečiti: uz njeno se ime često dodaje „Palada” (od pallo, na starogrčkom „mahati [oružjem]”, ili verovatnije od pallakis — „devojka, mlada žena”), „Glaukopis” (γλαυκῶπις, „bistrooka”), „Partenos” („Devica”), u ratnim okolnostima „Promahos” („ona koja se bori u prvim redovima”).

Ali za razliku od boga rata Aresa, Atina je kao boginja rata predstavljala više strateške elemente tog, sasvim sigurno, istorijski gledano, neizbežnog aspekta ljudske civilizacije.

Posebno je zanimljiv njen epitet „Tritogeneja”, koji je nejasan i čiji značaj nije do kraja utvrđen; može značiti „Triton-rođena”, što bi ukazalo na mogućnost da joj je Triton, manje morsko božanstvo, sin Posejdona i Amfitrite, bio otac u izvornom mitu; ili „trećerođena”, kao treće po redu Zevsovo dete, ili „trostrukorođena” u nekom mitološkom smislu.

Da je imala snažan osećaj za pravdu i nagon za kažnjavanjem, i da se s njom nije dalo šaliti, možemo videti iz priče o Meduzi, mladoj sveštenici njenog kulta u gradu Atini: bila je toliko lepa da se Posejdon zaneo i silovao ju u samom hramu, ne obazirući se na njene molbe i zavet čednosti koji je dala — ili se pak Meduza prepustila strastima, ne obaziruće se na zavet.

Atina ju je svejedno kaznila pretvorivši je u gorgonu, strašno čudovište sa zmijama otrovnicama umesto kose, ispucale kože, zuba koji neprestano rastu, pogleda u oči od kojega se svako pretvarao u kamen — njoj će Persej tek „doći glave” uz Atininu pomoć. (Možda smo bili malo ironični u pogledu boginjinog osećaja za pravdu, a možda i ne.)

„Atina Varvakion”, otkrivena 1880, a datirana na prvu polovinu 3. veka, smatra se najvernijom preživelom antičkom reprodukcijom Fidijine statue „Atina Partenos”. Foto: Wikimedia/George E. Koronaios

Bila je naklonjena i Heraklu, a u generaciji trojanskog rata (u kojem je bila sveprisutna, barem tokom 51 dana koji pokriva „Ilijada”, ili bolje reći tokom ona četiri dana i noći) Ahileju, kojem je pomogla protiv Hektora, Menelaju, kojega je spasila od strele Pandara, i Diomedu, čije je bačeno koplje navodila kako bi ranilo boga Aresa.

Bila je naklonjena i Jasonu, a o Odiseju da ne pričamo: ne samo što je ideja za „trojanskog konja” možda došla od nje, nego je pitanje da li bi Ulis bez njene pomoći, podrške i mudrosti prišao i blizu obalama Itake, a kamoli da li bi tamo nešto postigao.

Što se tiče nas običnih ljudi, nas je naučila domaćinskim poslovima, kuvanju i šivenju, i sve to, kao što rekosmo, uprkos činjenici da se pre svega radi o atinskom božanstvu, zaštitnici tog grada — mada ne samo njega.

Naime, vremenom je Atina postala zaštitnica i drugih gradova, i to ne samo atinskih kolonija: recimo Pergamona, Arga, Larise, Gortine na Kritu, Lindosa na Rodosu, a posebno je značajno što je hramove imala čak i u velikim atinskim rivalima Korintu i Sparti — a u Sparti je čak možda imala i ulogu zaštitnice grada, noseći epitet „Ambulija”, pod kojim su poštovani i Zevs i Dioskuri.

Atinska tetradrahma iskovana oko 410. p. n. e., sa prikazanom glavom boginje Atine i njene svete životinje sove, koja simboliše i mudrost i samu boginju. Foto: Wikimedia/cgb.fr

Svakako je najpoznatiji njoj posvećeni hram onaj koji zovemo Partenon (po njenom epitetu „Partenos”), smešten na vrhu atinskog Akropolja, podignut u jeku klasičnog razdoblja, u 5. veku p. n. e., gde su sredinom tog stoleća postavljene i tri velike statue boginje, sve tri delo velikog Fidije.

Prva je bila „Atina Partenos”, smeštena u naosu sâmog hrama (pritom je naos bio specijalno dizajniran da primi tu statuu), druga — kolosalna bronzana „Atina Promahos”, koja se nalazila između Partenona i Propileje (monumentalni ceremonijalni ulaz na Akropolj), a treća — „Atina Lemnija”, koju su boginji podigli Atinjani što su živeli na ostrvu Lemnos (danas Limnos).

Paneteneja, svetkovina koja se svake godine održavala u Atini gradu, sa Panatenejskim igrama svake četvrte godine, bila je verska manifestacija upravo u čast Atine boginje, čiji su znaci bili sova, koja simboliše mudrost, i stablo masline, koju je podarila Atinjanima onda kad se lomilo koje će im božanstvo biti zaštitnik, ona ili Posejdon, koji je zatresao zemlju pa je izbio izvor, ali slane vode.

Omiljeno dete svoga oca, u umetnosti je često prikazivana u punoj ratnoj spremi, za zlatnim šlemom korintskog tipa (ponekad bi se na njemu našli sfinga i dva grifona), štitom, naprsnikom (egidom) i kopljem. Ah, da: izumela je frulu ali je nikada nije svirala.

(Telegraf.rs)