Ko je bila Artemida, boginja lova i divljine: Upoznajte bliže 12 Olimpljana

Kao i njen božanski blizanac Apolon, o kojem je više reči bilo prethodne sedmice, i Artemida je bila boginja streličarstva, iako posredno — iznad svega bila je boginja lova, divljine i prirode, divljih životinja i zveri, vegetacije, porođaja i brige o deci, ali i čednosti te mladih žena, koje su joj posvećivale svoje dečje igračke kao simbol prelaska u punoletstvo.

Već tokom ranog perioda rimske istorije, boginja lova Dijana apsorbovala je većinu mitova vezanih za Artemidu, čak i to da je rođena na Delosu, iako je Dijana bila autohtono italsko (konkretnije: latinsko) božanstvo, Diana Nemorensis, Dijana iz Nemija.

Preporučujemo

Ova Dijana se razvila zasebno i imala je vlastitu mitologiju (ma koliko oskudniju od grčke), pa joj Artemidina nije u biti bila potrebna — ali toliko je na prostoru Mediterana bila silna i poštovana grčka kultura, da su čak i one izuzetno razvijene, poput etrurske, naprosto upijale sve što su Grci sejali.

Prema tome, Artemida, kći Zevsa i titanke Leto, kao što smo pomenuli u tekstu o Apolonu, prva je došla na svet, pomogla majci da rodi Feba Apolona, a oca zatim ubedila da joj ispuni želju da zauvek ostane čedna i neudata, i vazda opremljena za lov, zbog čega je lutala šumama i gorama u pratnji nimfi.

Artemida, u sedećem položaju sa zračećom krunom na glavi, levo je nimfa Kalista, i druge nimfe, pored njih je i Eros, bog ljubavi. Foto: Wikimedia/ArchaiOptix

Docnije je grčko-rimski svet Artemidu/Dijanu počeo identifikovati sa Selenom, personifikacijom Meseca, ali u ovim tekstovima se interesujemo pre svega za grčku religiju iz klasičnog razdoblja, u vreme njenog svojevrsnog zenita, a kasnijim razvojem (helenističkim pa rimskim razdobljen i poznom antikom) možda ćemo se baviti kasnije.

Jedno od Sedam svetskih čuda antičkog sveta bio je Artemidin hram u Efesu. Prvi oblik hrama na tom mestu datira iz bronzanog doba, ali je uništen negde tokom 7. stoleća p. n. e. Sredinom narednog veka, podignut je novi, veličanstveni hram, čiju je izgradnju platio Krez, kralj lidijski: uostalom, Efes je bio deo njegove carevine.

Izgradnja je započela 550. p. n. e. i potrajala je deset godina, ali je i taj hram uništen, i to u požaru koji je izvesni Herostrat, tražeći slavu, podmetnuo 356. p. n. e., u godini rođenja Aleksandra Velikog, u događaju koji dosta (i bizarno) podseća na spaljivanje Zlatnog paviljona skoro dva i po milenijuma kasnije.

Treći hram na tom mestu podigli su sami Efešani, prethodno odbivši ponudu Aleksandra da on plati obnovu, uz objašnjenje da bi bilo „neprimereno da jedan bog gradi hram drugom”: sada je bio dugačak 137 metara, širok 69, a visok 18, sa više od 127 stubova — ovo svetsko čudo bilo je cilj hodočasnika iz svih krajeva Mediterana, a verovatno je uništen ili teško oštećen 268. u pohari Gota.

Žrtvovanje Ifigenije, Agamemnonove kćerke, na fresci iz Pompeje: na nebu se vidi Artemida/Dijana. Foto: Wikimedia/ArchaiOptix

Artemida je imala i brojna druga svetilišta, manje ili više značajna, uključujući i ono na Delosu, gde je rođena, i gde je takođe posebno poštovan njen brat-blizanac.

Interesantne su priče vezane za nju; u trojanskom ratu, ona je na strani Trojanaca, kao i njen brat, pa leči Eneju, kojega je ranio Diomed, a Heru izaziva na dvoboj.

Jedan mit podseća na biblijsku priču o Avramu i Isaku: Agamemnon ubija jednog od boginjinih svetih jelena, pa ona zaustavlja vetrove, i grčka flota staje na putu ka Troji. Ljutita boginja zahteva da kralj žrtvuje svoju kćer Ifigeniju, i baš dok se ovaj sprema da je poseče, Artemida ju spasava i čini svojom sveštenicom u Tauridi.

Njena blagost u toj situaciji stoji u suprotnosti s likvidacijom Niobe, kćeri Tantalove i žene Amfiona tebanskog kralja, i njeno četrnaestoro dece, sedam kćeri i sedam sinova, zato što se ova smrtnica drznula da se podsmeva Leti i da tvrdi kako je plodnija od nje i kako poseduje veću sposobnost rađanja, jer je ova na svet donela samo dvoje.

Likvidacija Niobe i njene dece od strane Apolona i Artemide, freska iz Pompeje. Foto: Wikimedia/ArchaiOptix

O njenoj ulozi u mitu o Kalidonskom vepru već smo mi pisali, pa ne moramo ponavljati; a mit o Orionu ima toliko verzija, da zahteva zaseban tekst. Postoji ogroman broj priča vezanih za Artemidu, i skoro svaki ima nekoliko verzija; ne možemo ih sve navoditi.

Šta se, recimo, dešava u mitu o Akteonu? Beotski heroj biva propisno kažnjen ili zato što je boginju video kako se gola kupa u šumskom jezercetu ili se zato što se hvalio da je veći lovac od nje — Artemida ga pretvara u jelena i šalje na njega čorop od 50 lovačkih pasa da ga rastrgnu u komade.

U antičkoj umetnosti boginja je najčešće prikazana kao devica-lovkinja, ima luk i tobolac, u pratnji je jelena, ponekad nosi kožu divlje mačke, često se ističe njena uloga zaštitnice životinja, na prikazima drži manje životinje u rukama ili one hodaju pored nje. Uz svog brata možda je i najdivnije od svih grčkih božanstava.

Suprotno praksi dosadašnjih tekstova, koje obično počinjemo etimologijom, ovaj time završavamo. Nejasno je poreklo njenog imena, kao i u slučaju njenog brata, ali kod nje barem postoji šansa za grčki koren: možda dolazi od reči árktos, „medved”, jer imala je medveđi kult na Atici, a kritska pećina Arkuditisa („Medvedica”), od neolita mesto hodočašća, povezana je s njenim kultom.

„Smrt Akteona”, Ticijan, 1559—1575. Foto: Wikimedia/Titian/National Gallery

Ipak, njeno ime, koje se beleži još u mikenskom razdoblju grčke istorije, na tablicama ispisanim linearnim pismom B (u obliku koji se danas dešifruje kao a-te-mi-to u genitivu i „a-ti-mi-te” u dativu), ipak je verovatnije ne-grčkog porekla, i usvojeno je od strane Grka.

Brojni starogrčki pisci ime su joj povezivali sa dorskim artamos (oblik njenog imena na dorskom grčkom je Artamis), što znači „koljač”, dok ga Platon u „Kratilu”, objašnjava rečju artemes, što znači „bezbedno, nepovređeno, čisto”.

Platon, kao i mnogi današnji srpski „etimolozi”, pretpostavlja nužnost objašnjenja drevnih reči jezikom svog vremena, ali on za razliku od naših „etimologa”, koji će uskoro početi ime Sijuksa da objašnjavaju tako što su drevni Srbi, kad su otkrivali Ameriku pre 3.000 godina, nabasali na njih sa pozlaćenim perima na glavama, pa pošto su sijali Srbi su im govorili „sijate, sijate” a i Indijanci su to izgovarali kao „sijuks, sijuks” i ostalo Sijuks — ima tu olakšavajuću okolnost da je živeo pre skoro dva i po milenijuma, i delovao uglavnom na terra incognita.

(Telegraf.rs)