Panatenejski stadion, ili kako Grci vole da kažu „Kalimarmaro”, spada u najveća čuda istorije sveta

Spektakularni Panatenejski stadion, ili stadion Panatinaiko, jedna je od atinskih najpopularnijih znamenitosti, i, po rečima onih koji tamo žive, blistavi svetionik prestonice savremene Grčke.

Prošavši kroz niz transformacija tokom milenijumâ svog postojanja, i nakon cirka petnaest vekova konzerviranosti pod zemljom, postalo je ovo zdanje, ne samo jedini sportski stadion na svetu sagrađen u potpunosti od mermera, već i dom prvih Olimpijskih igara 1896, piše „Why Athens”.

Preporučujemo

Priča o njemu u stvari je priča o samoj Heladi, onoj koja se uvek diže iz pepela, i na jugu onoga što sada nazivamo Balkanskim poluostrvom istrajava već oko četiri hiljade godina, dodaj-oduzmi par vekova — ne dajući se dušmanima, kojih nikada nije manjkalo.

Priča o ovom stadionu, međutim, počinje „tek” krajem 4. veka p. n. e., kada je veliki atinski državnik Likurg namerio da Atini podari prikladno zdanje na kojem će se moći da organizuju Panatenejske igre, utemeljene („tada već davne”) 566. p. n. e.

Vaza, sa 40 litara maslinovog ulja, i sa prikazom trke dvokolica četvoroprega, koja se dodeljivala jednom od pobednika Panatenejskih igara u Staroj Grčkoj. Foto: Wikimedia/Carole Raddato/ British Museum

One su održavale svakog četvrtog leta, i nisu bile jedine takve lokalne igre, možda čak ni najvažnije među njima, svakako ni približno važne koliko panhelenske (Olimpijske, Pitijske, Nemejske i Istamske); ali su bile najvažnije za građane Atine.

U stvari su bile deo Panateneje, višednevne svetkovine koja se svake godine održavala u Atini, u čast boginje Atine, ali tek svake četvrte u mnogo većem obimu (nadmetanja su bila samo jedan od dodatnih sadržaja), kada su događaj nazivali Velikom Panatenejom.

Pre Likurgova rodoljubivog napora, na tom mestu se nalazilo jednostavno trkalište; 330. p. n. e. napokon je otvoren stadion, pravougaonog oblika, kakav je bio tipičan za starogrčke stadione poznog klasičnog razdoblja a ranog helenističkog.

Bezmalo pet vekova kasnije, 144. n. e., za carevanja Hadrijana, pored niza drugih velikih i ekstravagantnih građevina što ih je dobila Atina, mnogopoštovana i cenjena u Rimskoj imperiji, posebno među carevima koji su se ugledali na njenu kulturu i civilizaciju — dobija i stadion u posve novom ruhu.

Irod Atik, jedan od najznačajnijih političara i retora Rimske Grčke, te jedan od najvećih graditelja tog perioda grčke istorije. Foto: Wikimedia/ Marie-Lan Nguyen / Louvre Museum

Ali nije Hadrijan zaslužan za reizgradnju, već atinski retor i rimski senator Irod Atik, jedna od najuglednijih figura Antoninskog perioda, koji se suštinski okončava carevanjem Marka Aurelija, kojega je Irod Atik podučavao govorništvu (kao i Lucija Vera, Markovog savladara tokom prvog dela njegove vladavine).

Irod Atik je ili u potpunosti ili delimično, platio reizgradnju Panatinaika, i mnogih drugih zdanja, poput Odeona u Atini, novog stadiona u Delfima, teatra u Korintu, itd. U stvari se tvrdi da niko, sem rimskih careva, nije finansirao više javnih građevinskih poduhvata u Rimskoj Grčkoj od njega.

No to što je bio istinski rodoljub, ne znači da nije bio i zlikovac, pošto je izvesno bio kriv za ubistvo svoje supruge Regile, iako ga je Marko Aurelije oslobodio krivice (i on i ona su smatrani velikim dobrotvorima Atine, i danas u njoj imaju ulice).

Elem, tokom te ponovne izgradnje u 2. veku, Panatenejski stadion, dotad pravougaon, dobio je oblik potkovice, uobičajen za to razdoblje — takav oblik ima i danas.

Njegov novi kapacitet bio je 50.000 gledalaca, sa statuama od i sedištima pokrivenim pentelijskim mermerom, od kojeg su bila sazdana i zdanja na Akropolju: nijedna arena u imperiji u tom trenutku nije mu bila nalik i ni blizu po raskoši.

Ceremonija otvaranja Olimpijskih igara 1896. u Atini, na obnovljenom Panatenejskom stadionu. Foto: Wikimedia/Utente:Duffo

Ali uspon hrišćanstva u 4. veku pokazao se kao smrtonosan za ovo zdanje, zato što je bio smrtonosan za sportska nadmetanja, a posebno za paganske svetkovine.

Savremena Crkva pravi kompromis, pritom Crkvu uopšteno čine ljudi svog vremena, pa se na sport danas gleda ravnodušno ili blagonaklono, a dešava se i da vidimo sveštenike koji krštavaju decu na pojedinim stadionima, ili su čak tako vatreni navijači i idu toliko daleko, da vrše pritisak na sportiste u pogledu njihovih prelazaka u rivalske klubove...

Ali Crkva je u svom čistom izdanju bila protivnik sporta i nadmetanja generalno, jer da bi ti pobedio, neko drugi mora da izgubi, tj. da bi ti slavio moraš naneti bol drugome, itd, između ostalog je i takva bila logika.

No tome bi možda nekako i moglo da se progleda kroz prste, kao što se progledalo trkama dvokolica u Carigradu (mada su i one počele da zamiru mnogo ranije nego što se obično misli), ali su antička sportska nadmetanja u suštini bila paganske svetkovine, pa im nije bilo spasa.

Stadion je napušten i vremenom zatrpan, srećom, jer je 1869. mogao da bude iskopan, obnovljen novcem Evangelosa Zapasa, jednog od otaca modernih Igara, organizatora i finansijera tzv. Zapasovih olimpijskih igara, ili Panhelenskih olimpijskih igara.

Panatinaiko, ili Panatenejski stadion u Atini, pod noćnim osvetljenjem. Foto: Wikimedia / Christos Doudoulakis

Ali još to nije bila obnova kakva dolikuje; tek je novcem Jorgosa Averofa, aleksandrijskog trgovca i jednog od najvećih dobrotvora koje je Grčka ikada imala, Panatenejski stadion totalno obnovljen istim onih pentelijskim mermerom (zato ga Atinjani danas nazivaju i „Kalimarmaro”: „lepi mramor, mermer”).

Averof je „uskočio” sa svojim novcem u trenutku u kojem je Grčka proglasila bankrot, i nije mogla finansirati organizaciju Olimpijskih igara 1896. u Atini, na šta se grčki predstavnik Dimitrios Vikelas na sastanku MOK-a 1894. obavezao bez pristanka grčke vlade.

Obnova i izgradnja tekle su nestvarnim tempom i ne bez komplikacija, ali je na kraju sve bilo gotovo na vreme, pa je Spiridon Luis pred 80.000 ljudi na tom mestu mogao za Grčku da osvoji zlato na maratonu, i da postane nacionalni heroj.

Poslednji put je 80.000 gledalaca ovaj stadion primio 1968, prilikom utakmice između AEK-a i praške Slavije, ali mu je u međuvremenu kapacitet iz bezbednosnih razloga smanjen, pa sada „samo” prima 45.000 — nije loše za zdanje staro skoro dve i po hiljade godina.

Danas se koristi, ne samo za sportske događaje (recimo, na njemu se uvek završava Atinski maraton, koji kreće iz Maratona), već i za kulturne manifestacije (tokom toplijih meseci brojni su koncerti na njemu) i razne ceremonije. Između ostalog, na njemu se olimpijski plamen, koji kreće iz Olimpije i obilazi Grčku, uvek predaje domaćinu narednih Olimpijskih igara.

(Telegraf.rs)