Kod nas se retko govori o Drugoj kosovskoj bici 1448, iako nam je upravo ona zapečatila sudbinu

Prvu polovinu 15. veka na prostoru onoga što danas zovemo Balkanskim poluostrvom, obeležili su uzastopni pokušaji hrišćanskih sila da zaustave dalje širenje Osmanske carevine i njen prodor u Srednju Evropu, te da oslobode već izgubljene krajeve, naročito ciljajući da oslobode još uvek grčki Carigrad od turskog pritiska.

1444. poljsko-ugarski kralj Vladislav III prekršio je desetogodišnje primirje sklopljeno s Turcima i pokrenuo krstaški rat, pa bio skršen u Bici kod Varne, u kojoj je poginuo a njegova vojska skoro uništena. Dve godine kasnije Murat II pokrenuo je osvetnički pohod i zauzeo Moreju (Peloponez), a nakon što je papa Nikola V proglasio novi krstaški rat — napao i Albaniju.

Preporučujemo

Tako je albanski vođa Đurađ Kastriot, poznatiji kao Skenderbeg, sklopio novi sporazum s Janošem Hunjadijem, najvećim ugarskim velmožom (magnatom) i de fakto prvim čovekom Ugarske kraljevine, koji je namerio preokrenuti tok turskih ratova i s Osmanlijama svršiti jednom za svagda.

Isprva, izgleda je isprva postojao dogovor i sa Đurađem Brankovićem, despotom srpskim, a možda i sa Bosnom; no despot Đurađ se dogovorio s Turcima i nije udružio snage s Hunjadijem, a po jednoj (albanskoj) verziji postavio i vojsku na planinske prelaze i sprečio Skenderbega da siđe u Metohiju (Arbanasi su istovremeno i napadnuti od strane Mletaka).

„Sultan Murat II”, Paolo Veroneze (1528—1588), neutvrđeni datum. Foto: Wikipedia/Bavarian State Painting Collections

Dozvolite nam da budemo skeptični u pogledu ovoga: albanska nacionalistička istoriografija ne fantazira ništa manje od srpske (a o paraistoriografiji da ne govorimo), a što se tiče srednjeg veka fantazira čak i više od naše jer mora da popuni jedan ogroman krater očekivanjâ koji albanski narod ima od istorije (krater veći od našeg), a ne poseduje dovoljno činjenica za takav poduhvat (ima ih, nije da ih nema, samo nedovoljno).

Jer, pazite, navodno je, da bi se osvetio despotu Đurđu što je napustio hrišćansku stvar i sprečio ga da se priključi Hunjadiju, albanski vođa poharao Zemlje Brankovića, što apsolutno nema nikakvog smisla, ako ga je vojska Brankovića sprečila da se spusti u Srbiju.

A ako su se spustili i mogli da haraju, onda zašto nisu pokušali da se spoje s Ugarima? Da nije možda proradila nedisciplina, pa se Skenderbegova vojska rasula u nekontrolisanoj pljački? Ne bi Kastriot bio ni prvi ni poslednji vojskovođa čija se vojska, stegnuta dok se brani „ognjište”, raspala odmah po napuštanju onoga do čega im je neposredno stalo.

U svakom slučaju, Ugari su se septembra 1448. utaborili prekoputa Kovina, na srpskoj strani Dunava, blizu Smedereva, i čekali Arbanase, koji nikad nisu došli; kada više nije mogao da čeka, Hunjadi, strateški oslonjen ne samo na to spajanje sa saveznicima nego i na opšti ustanak već porobljenih „balkanskih” naroda, krenuo je ka Kosovu.

Janoš Hunjadi na minijaturi u „Chronica Hungarorum” iz 1488. godine. Foto: Wikipedia/János Thuróczy

22—30.000 ili 47.000 krstaša (pre svega Ugara i Vlaha, i nešto plaćenika) stiglo je na Kosovo polje i sudarilo se sa 50—60.000 Turaka; u stvari, čini se da su Osmanlije te koje su izabrale lokaciju, i da su 17. oktobra na njoj iznenadili krstaše, pojavivši se odjednom pred njima, dok je Hunjadi i dalje verovao da je glavna otomanska vojska još uvek kod Jedrena.

S ugarske strane, pored glavnog zapovednika Hunjadija, koji je držao centar, bili su na krilima hrvatski vlastelin Franko Talovac, grof tamiški (učesnik i Bitke kod Varne), te mađarski Mihalj Silađi, grof horogsegeški; s turske strane, sultan Murat II je lično komandovao janičarima i tobdžijama, a 16-godišnji Mehmed, prvi put u bici, zapovedao anatolijskim trupama na desnom krilu.

Klackalica zvana Druga bitka na Kosovu trajala je tri dana i mogla je da pođe i ovako i onako (kao i Bitka kod Varne), ali možda postoji nekakav dublji razlog zbog kojeg je pošla tako kako je pošla: Hunjadi je svom silom napao turska krila, koja su gubila dok nije stiglo pojačanje, a bilo je i žestokih okršaja oko krstaškog „vagenburga” — to su uglavnom događaji od prva dva dana.

„Sultan Mehmed II”, Paolo Veroneze (1528—1588), neutvrđeni datum. Foto: Wikipedia/Bavarian State Painting Collections

Prelomni trenutak odigrao se 19. oktobra, kada je Murat poslao tesalijske spahije da okruže konjicu na hrišćanskom levom krilu, uz opšti napad koji je imao za cilj da spreči Hunjadija da shvati šta je osnovna namera. Epilog je bilo totalno uništenje konjice ugarske, vlaške i moldavske: spahije nisu uzimale zarobljenike.

Videvši šta se desilo, Hunjadi je pokrenuo napad na centar, i probio se do logora, ali je tamo zaustavljen i odbačen, nakon čega se veći deo njegove vojske povukao do logora; Vlasi su sutradan promenili stranu, pošto im je Murat ponudio dobre uslove primirja.

Usledio je turski udar koji je izazvao potpuni raspad krstaške vojske; Talovac je poginuo a Hunjadi pobegao — no uskoro su uhvatili momci despota Đurđa, koji je tražio i dobio odštetu od 100.000 florina i povraćaj Brankovićevih poseda u Ugarskoj, a sve zbog nanesene materijalne štete prilikom nedozvoljenog prolaska krstaške vojske.

U suštini, bila je to kratkovida politika glavešine kuće Branković, čija je cena bila kratkoročni opstanak srpske države ali njen dugoročni nestanak s političke karte Evrope. (Ali možda ništa ne bi vredelo ni da se poneo drugačije.) Kada se posle pada Smedereva prvi put bude ponovo pojavila, posle skoro dva veka, biće to pod egzonimom.

(Telegraf.rs)