Ko je bio Apolon, bog svetlosti, istine, umetnosti, streličarstva, itd: Upoznajte bliže 12 Olimpljana

Ruševine Apolonovog hrama u Delfima, pogled puca na dolinu Fokide. Možemo samo da zamislimo kako su izgledali verski obredi, svečanosti i hodočašća u ovom okruženju. Foto: Wikimedia/ Skyring

Čitav tekst mogao bi da se napiše samo o etimologiji imena jednog od najpopularnijih bogova grčko-rimskog sveta, budući da se rasprava o tome vodi još od razdoblja Klasične Grčke (5—4. vek p. n. e.), budući da se već Platon bavi time u „Kratilu”, pa je neumesno o tome govoriti onako uzgred.

Preporučujemo

Dovoljno je reći ovo: savremeni konsenzus kaže da su i bog i njegovo ime ne-grčkog porekla, da su verovatno uvezeni iz Male Azije, pošto istorija tamo beleži postojanje boga koji se na hetitskom zvao Apaliunaš, odakle je možda izvedeno Apeljon, rani grčki oblik imena Apolona.

Apaliunaš je jedan od bogova koji su 1280. p. n. e. stajali kao garanti sporazuma između Alaksandua od Viluše (grada koji se smatra najprikladnijim kandidatom koji stoji iza epske Troje, tj. Ilija) i hetitskog kralja Muvatalija II; Apaliunaš je jedan od tri boga koji su tom prilikom navedeni kao svedoci na strani Viluše — a kod Homera je Apolon graditelj trojanskih bedema.

Apolon ubija giganta Titija, koji je u jednom mitu pokušao da siluje Leto, Apolonovu majku; crvenofiguralni kiliks, c. 460—450. p. n. e. Foto: Wikimedia/Bibi Saint-Pol/ Staatliche Antikensammlungen

Za Grke i Rimljane bio je bog sunca i svetlosti (Helije je takođe bio bog sunca, ali bog Sunce, dakle, sam sunčani disk, i postao je bitniji tek u poznoj antici), bog streličarstva, bog muzike i plesa, poezije i umetnosti, istine i proricanja, znanja, isceljenja i bolesti, zaštite mladih, krda i stada, i koječega drugog — dakle, bio je svojevrsno catch-all (ili bolje reći: catch-a-lot) božanstvo.

Apolonov glavni epitet bio je Feb („Svetli, onaj koji je svetli”), pa se često pominje kao Feb Apolon, ili samo Feb. Bio je Zevsov sin sa titankom Letom, i brat-blizanac Artemide, boginje lova i divljine, koja se kod Rimljana zvala Dijana — štaviše, Apolon i Artemida su skupno nazivani „božanskim blizancima” (nisu jedini, doduše: Dioskuri, tj. Kastor i Polideuk, Poluks kod Rimljana, u tom smislu su mnogo značajniji).

Rodili su se na Delosu, i to prvo Artemida, koja je potom majci pomogla da na svet donese Apolona, koji je oličavao ideal muške lepote, i koji se, čim je prvi put okusio ambroziju, pretvorio u odraslog muškarca, ili božansku osobu, kako već hoćete — jedno od njegovih najvažnijih svetilišta zato se upravo nalazilo na Delosu.

Apolon i Dafne, freska iz Pompeje, 1. vek. Foto: Wikimedia/Museo Archeologico Nazionale di Napoli

No ono najvažnije bilo je njegovo proročište u Delfima, ne jedino ali tokom dugog niza vekova najvažnije od svih u grčkom svetu, posebno tokom kolonizatorskog razdoblja koji je prethodio klasičnom dobu, kada je Pitija praktično usmeravala tok grčke istorije (in)direktnim mešanjem u politiku i pravce migracija.

Apolon je imao brojno potomstvo, a pomenuti se mora Asklepije (heroj i bog medicine, kojeg je dobio sa smrtnicom Koronidom, princezom tesalskom), Orfej (trački bard) i Hektor (princ trojanski), za koje druga predanja vezuju i ljudske očeve, pa bi ono o Apolonovom očinstvu možda trebalo shvatiti više simbolično nego bukvalno.

Predmeti koji su po grčkom predanju bili povezani s Apolonom su bili srebrni luk, koji je simbolisao njegovu streljačku veštinu;

kitara ili lira izrađena od oklopa kornjače, koju mu je poklonio Hermes posle jedne svađe koju su imali oko Apolonovih goveda a koji su simbolisali njegovu muzičku veštinu i predvodništvo hora sastavljenog od devet muza, koje su ga pratile;

„Apolon ispred Hektora sa svojom egidom, raspršuje Grke”, Džon Flaksman Mlađi (1755—1826), nedatirano, možda oko 1787. Foto: Wikimedia/ Yale Center for British Art

lovorov venac, koji je simbolisao njegovu zanesenost nimfom Dafne, Artemidinom pratiljom, i kćerkom rečnog boga Peneja, koji ju je pretvorio u lovorovo drvo da ne bi Apolonu nevoljno pala u ruke (u stvari, pala mu je u ruke, i baš dok se Feb spremao da je poljubi, pozvala je oca upomoć);

„omfalos”, tj. pupak, koji simboliše položaj Delfija u središtu svetu, kako su Grci verovali; palmino drvo, za koje se Leto uhvatila dok ga je rađala; vrana, delfin („riba s matericom”; ime Delfa verovatno dolazi od grčke reči δελφύς, delfis, što znači „materica”), labud.

Kao što smo dali naslutiti, u Homera je Apolon jedan od najvažnijih metafizičkih protagonista „Ilijade”, i to na strani Trojanaca — ali nije jedini takav Olimpljanin, pa to ne može služiti kao dokaz njegova stranog porekla (izuzev predanja da je sagradio zidine Ilija, što jeste značajno u tom pogledu, iako i dalje circumstantial evidence).

„Apolon Belvederski”, c. 120—140. n. e., kopija grčkog (ranohelenističkog) originala iz 330—320. p. n. e. Foto: Wikimedia/Livioandronico2013

Apolon u više navrata spasava živote Hektora, Eneja i Glauka, predvodi trojanske snage u jurišima, a u nehomerovskoj tradiciji (u smislu da se ne spominje u „Ilijadi”) upravlja i Parisovom strelom koja Ahileja pogađa u petu, njegovo jedino ranjivo mesto.

Jedan je od najčešće prikazivanih grčkih bogova u antičkoj umetnosti, uvek kao prelepi bezbradi mladić, lako prepoznatljiv po kitari ili liri, po bronzanom tronošcu (na kojem je sedela Pitija u Delfima), po jelenu (oko kojega se često sukobljavao s Heraklom), po luku i tobolcu, nekad i po vožnji bojnih kola s upregnutim lavovima ili labudovima.

Za Apolona Belvederskog, rimsku statuu iz sredine 2. veka, kopiju grčkog originala nastalog oko 330—320. p. n. e., mnogi istoričari umetnosti kažu da je najbolja antička statua uopšte, od onih što su preživele; otkrivena je koncem 15. veka u centralnoj Italiji, verovatno blizu Ancija, i ostvarila je neizreciv uticaj na renesansnu umetnost, i tim putem na umetnost uopšte.

(Telegraf.rs)