Ko je bila Hera, kraljica bogova, zaštitnica žena: Upoznajte bliže 12 Olimpljana

Hera je bila boginja braka, žena, familije, zaštitnica majki tokom porođaja, a kao supruga (i sestra) Zevsa, ujedno i kraljica bogova.

O njenom rodoslovu ste mogli više pročitati u prethodnom tekstu, posvećenom gospodaru Olimpa, a tamo takođe mogli steći i neku opštu sliku o njoj, ali evo nekih novih detalja.

Preporučujemo

Mrzela je heroja Herakla zato što je (ako ste taj prethodni tekst čitali možete da pogodite) bio sin Zevsa sa smrtnicom Alkmenom; dok je još bio dete, poslala je zmiju da ga napadne u kolevci a kasnije je na njega slala i Amazonke, između ostalog — eto kakva je boginja bila Hera.

(Herakle je zmiju zadavio; taj događaj je često prikazivan u antici, a mi ćemo se njime baviti kada stignemo do Herakla, koji će, pošto nije Olimpljanin i samo je polubog, morati da sačeka.)

„Poreklo Mlečnog puta”, Tintoreto, oko 1575. Foto: Wikipedia/ZQEexGM2Z5VjLQ — Google Arts & Culture

Atina, jedna od negovateljica Herakla, odnela ga je Heri da ga podoji, a ova se, ne prepoznavši ga, sažalila i dala mu dojku; no on je sisao tako snažno da je boginju zabolela sisa, pa ga je odgurnula a njeno mleko poprskalo nebesa, te je tako nastao Mlečni put (na grčkom Galaksijas, te otuda i dolazi reč za galaksiju) — i takva je boginja bila Hera.

S druge strane, pomogla je Jasonu, koji se nikada ne bi domogao zlatnog runa da nije bilo nje: ako ste čitali naš tekst o Medeji, setiće te se da su ona i Atina nagovorili Afroditu da učini Helijevu unuku, princezu kolhiđansku, ludom za Jasonom.

Ranije, pre svega toga, njena lepota raspalila je požudu njenog brata Zevsa, ali pošto nije htela da mu se poda, on joj je prišao igrajući upravo na kartu njenog sažaljenja, uzevši oblik uplašene ptičice, koju je ona privila uz svoje grudi.

Tek tada se Zevs otkrio i nasrnuo na nju, ali ona se branila dok joj nije obećao da će je oženiti; ovo odlaganje je samo razbuktalo požudu Zevsovu, pa je njihovo svadbeno veselje trajalo 300 godina (ako verujete Kalimahu, a nema razloga da mu ne verujete).

Zevsova neverstva koja su usledila, retko su Heru izazivala da se sukobi s njim, obično se svetila drugim boginjama i smrtnicama koje je ovaj zaveo i silovao; ali jednom mu se osvetila tako što je sama začela dete, i rodila hromog Hefesta, kojeg je poslala da živi među smrtnicima (o tome ćemo kad na red dođe kovač bogova).

Svadba Zevsa i Here na antičkoj fresci otkrivenoj u Pompeji. Foto: Wikipedia/ArchaiOptix

Jednom se toliko naljutila da ga je napustila i lutala Zemljom dok nije došla do kuće u kojoj je odrasla; ali je Zevsu mnogo nedostajala (uprkos svemu on ju je voleo), pa je organizovao lažno venčanje sa navodnom princezom u blizini njene kuće, da bi je privukao.

Hera je došla i zatekla ga kako se ženi njenom statuom, pa je počela da se smeje, sve mu oprostila, i vratila se na Olimp da preuzme ponovo ulogu kraljice sveta.

Neki smatraju da su najstariji hramovi Grka zapravo bili posvećeni njoj, i da je ona najstarije, htonsko božanstvo iz duboke praistorije, od pre dolaska Grka, koji su na Balkanu zatekli sledbenike njene, matrijarhatske religije, možda čak i monoteističke, mada za sve to ipak nema mnogo dokaza (postoje dokazi o Boginji Majci, ali to nije isto).

Ipak, interesantno je kako se u tom kontekstu tumači Herina ljubomora zbog Zevsovih nestašluka: kao njen otpor „Zevsovom” osvajanju duhovnog domena, koje je verovatno pratilo fizičku invaziju, ali ne onu Dorsku, pod uslovom da se ona uopšte i desila, već prvobitnu, onu koja je Grke dovela na Balkan pre cirka četiri hiljade godina.

Bilo kako bilo, Stari Grci su je poštovali bezmalo kao Zevsa, gradili joj hramove i svetilišta, obraćali joj se za pomoć, zahvaljivali kada bi sve prošlo kako treba, posebno tokom i posle porođaja, koji je u staro doba, ili bolje reći, sve do skoro, bio za majku klackalica između života i smrti.

Ruševine Herinog hrama kod Agriđenta, na jugozapadu Sicilije, tada Akragasa u Magna Greciji. Foto: Wikipedia/José Luiz

Ona je jedina boginja što je ženu pratila i štitila od početka do kraja života, i u javnoj i u privatnoj sferi.

I Rimljani su je poštovali, ali je nisu zvali Hera; oni su imali svoje božanstvo po imenu Junona, koje verovatno nije izvedeno iz Here, već se izgleda razvilo zasebno, mada su njih dve još u antici bile izjednačene.

Tako su mitovi i verovanja s njima u vezi kretali dvosmernom ulicom (iako je samo jedna traka bila zagušena, ona koja je vodila iz Grecije ka Laciju), ili bolje reći trosmernom, jer treba pomenuti i etrursku boginju Uni.

Hera je zbog svojih krupnih očiju često bila simbolično povezivana sa kravom, kao svetom životinjom, ali i s paunom, čije perje, kada se raširi, ima „oči”: a simbol Junone je takođe bio paun. Konačno: mesec jun, i tada i sada najpopularniji za venčanja, ime nosi po Junoni — odnosno Heri.

(Telegraf.rs)