Šest antičkih filozofkinja za koje svaka civilizovana osoba mora znati

U istoriji antičke filozofije žene su epizodistkinje, ne zato što im je značaj umanjen i obezvređen (iako je to definitivno bio slučaj, kao što ćemo videti u daljem tekstu), koliko zato što žene uopšteno govoreći nisu imale slobodu da misle i da se mislima razmašu, pa pošto ih je bilo proporocionalno malo, nije bilo ni dovoljno prilike da se nađe ona koja će „pogoditi zlatnu žicu”.

Ako uzmemo da se od 5. veka p. n. e. do 5. veka n. e. verovatno par stotina hiljada muškaraca bavilo filozofijom, i da su ti muškarci silom svog autoriteta (kao muškarci) određivali vladajući diskurs, odjednom prestaje da bude baš toliko impresivno što svi na svetu znaju za pet do deset antičkih filozofa.

Preporučujemo

Ne može se umanjiti značaj Pitagore, Heraklita, Empedokla, Anaksagore, Sokrata, Platona, Aristotela, Zenona, Epikura, Plotina, Pirona, i drugih velikana starogrčke misli... Oni su i dalje najznačajniji filozofi antičkog sveta, i od ogromnog značaja za svetsko kulturno nasleđe, ne samo grčko.

Ali to je kap u moru u odnosu na broj koji je filozofirao, ili to pokušavao, a sačuvana su imena više hiljada ljudi koji su pokušavali. S druge strane, toliko je malo žena moglo (smelo) filozofirati, da je pravo čudo da znamo i za jednu. Pre nekoliko godina sajt „Theconversation.com” napravio je svoju listu njih šest, o kojima bi se više trebalo da zna. Prenosimo ga u celosti.

1. Aspasija iz Mileta

Mermerna bista Aspasije iz Mileta, identifikovana inskripcijom. Rimska kopija helenističkog originala, otkrivena u Čivitavekiju, u blizini Rima. Foto: Wikimedia/Jastrow/ Vatican Museums

Cvetala je u drugoj polovini 5. veka p. n. e. i bila najčuvenija žena klasične Atine, iako je bila strankinja, ili možda upravo zbog toga (kao što joj i „ime” kaže, rodom je bila iz Mileta, s maloazijske obale Egejskog mora).

Ljubavnica Perikla, slavnog atinskog vođe, čuvena i po svojoj lepoti a još više po mudrosti: Platonov Sokrat je u „Meneksenu” naziva učiteljicom retorike, i iznosi uverenje da je Periklov čuveni Posmrtni govor upravo ona pisala.

Uopšteno govoreći, veruje se da je mogla imati znatan uticaj na razvoj Sokratove filozofije (ili onoga što mi, kroz Platona, doživljavamo Sokratovom filozofijom).

Znakovito je i to, što značajnu ulogu ne igra samo u pomenutom „Meneksenu”, već i u dijalozima još dva Sokratova učenika, Eshina i Antistena, koji su obojica imali dijaloge pod nazivom „Aspasija”, od kojih su preživeli tek fragmenti.

2. Kleja, ili Temistokleja, ili Aristokleja, ili Teokleja (zavisi od izvora)

„Sveštenica u Delfima”, Džon Kolijer, 1891. Foto: Wikimedia/Art Gallery of South Australia/John Collier

Živela je u 6. veku p. n. e., i bila sveštenica boga Apolona u Delfima, a po nekim izvorima čak i sama Pitija. Pitija ili ne, nalazila se u političko-religijskom središtu starogrčkog univerzuma, kojem su se polisi i njihovi vladari, individualni ili kolektivni, redovno obraćali za pomoć.

Bila je zapravo jedna od prvih grčkih filozofa uopšteno govoreći (svakako prva filozofkinja); ako je verovati Diogenu Laertiju, koji u 3. veku n. e. citira izgubljeni spis Aristoksena iz 4. vek p. n. e. — bila je učiteljica Pitagore, tj. osoba od koje je ovaj preuzeo srž svoje etičke i moralne doktrine.

Ta dva pisca je nazivaju Temistokleja; Porfirije, Laertijev savremenik, naziva je Aristokleja, iako je iz konteksta očito da se radi o istoj osobi; sedam vekova kasnije, vizantijska enciklopedija „Suda” naziva je Teoklejom i Pitagorinom sestrom, mada je to verovatno plod zabune.

3. (Sveta) Tekla

Sveta Tekla u Kapeli Svete Tekle i Svetog Sevastijana pri Katedrali Barselone (ne mešati sa Sagrada familijom). Foto: Wikimedia/Didier Descouens

Tekla stupa na istorijsku pozornicu u trenutku kada još uvek vodi normalan kućevni život, i sprema se za dobru udaju; ali nagevši se preko ograde svog balkona da bi čula Svetog Pavla, kako se kaže u apokrifnim „Delima Pavlovim i Teklinim”, potresena rečju apostola, koja ultimativno dolazi od Boga — donosi odluku da krene radikalno drugačijim putem.

Taj put je ovoj ženi rodom iz Ikonije (Mala Azija), doneo status svetiteljke, poštovane i Istočnoj i u Zapadnoj crkvi (jedan deo njenih moštiju čuva se u Staroj pravoslavnoj crkvi u Sarajevu); na njegovom početku pratila je Pavla i učila, te bila bačena na pesak arene i čudesno preživela susret sa zverima, koji je nisu taknuli.

Potom se, uz blagoslov Pavlov, udaljila na pusto mesto, u jednu pećinu kod Seleukije Kilikijske, gde se molila i gde su je ljudi iz okoline posećivali i od nje primali hrišćansku misao: „Dela Pavlova i Teklina”, knjiga osuđena u ranoj Crkvi zato što je podsticala žene na propovedanje i krštenje, govori o tome.

Sveštenomučenik Metodije Olimpijski, jedan od otaca Crkve, i sam poštovan i na Istoku i na Zapadu, napisao je 250 godina posle Tekle jedan filozofski dijalog u kojem su žene imale glavnu reč, a Tekla najglavniju od svih.

4. Sosipatra

„Dolce Far Niente”, Džon Vilijam Godvord, 1907. Na slici nije prikazana Sosipatra, ali u nedostatku bilo kakvog njenog istorijskog prikaza, i ova slika zamišljene žene može da posluži. Foto: Wikimedia/John William Godward / Bonhams

Aktivna tokom prve polovine 4. veka, o njoj piše Evnapije iz Sarda u svojim „Životima sofista”; obrazovana u duhu stranog misticizma, postala je veliki učitelj i mislilac u neoplatonističkoj tradiciji, koja je, premda paganska, ipak ostvarila veliki uticaj na hrišćansku misao i veru.

Bila je žena Evstahija iz Kapadokije, takođe neoplatoničara i sofiste, sa kojim je imala tri sina, od kojih jedan beše Antoninije, koji je postao teurg i istaknuti filozof svog poznoantičkog doba.

(To je bilo doba u kojem biti paganin još uvek nije značilo smrt; ne treba smetnuti s uma da je Justinijan 529. godine, zbog otvorenog paganizma njenih profesora, zatvorio Platonovu akademiju, neoplatonističku ustanovu utemeljenu oko 410. i nazvanu po onoj staroj koju je oko 385. p. n. e. osnovao Platon a 86. p. n. e. uništio Sula.)

Gorepomenuti Evnapije predstavlja Sosipatru kao najvažniju i najuticajniju od svih figura o kojima je pisao; ali ništa od njenih tekstova nije preteklo, da li zato što je Evnapije precenio njen značaj, da li zato što je bila žrtva damnatio memoriae.

5. (Prepodobna) Makrina

Prepodobna Makrina (Mlađa) na fresci u Sabornom hramu Svete Sofije u Kijevu. Foto: Wikimedia/public domain

Najstarija od desetoro dece u aristokratskoj, bogatoj, obrazovanoj i uticajnoj hrišćanskoj porodici iz Kapadokije, živela je sredinom 4. veka (oko 330—379).

Svojom ogromnom mudrošću, razboritošću, dušom potpuno posvećenom Bogu, i snažnom voljom, rukovodila je velikom familijom i uspela da predačko imanje pretvori u zajednicu muških i ženskih asketa.

Među njenom rođenom braćom bio je Sveti Grigorije Niski, jedan od otaca Crkve, verovatno sastavitelj drugog dela Simbola vere; takođe i Sveti Vasilije Veliki, još jedan otac Crkve; zatim Sveti Petar Sevastejski i Sveti Navkratije; a treba spomenuti i da je njena majka, Emilija Cezarejska, postala svetiteljka.

Već nabrajajući članove njene uže porodice, a imajući u vidu da je ona bila njen „rukovoditelj” i da je ona ta koja je u porodicu uvela asketizam, možemo videti da je Makrinin značaj za razvoj hrišćanstva zaista neizreciv, i direktni, i indirektni, preko mlađe braće na koju snažno uticala u svakom pogledu.

Grigorije je o njenoj mudrosti, filozofskom i naučnom znanju, i poznavanju svetih spisa, govorio u „Žitiju Svete Makrine”, kao i u filozofskom dijalogu „O duši i vaskrsenju”.

6. Hipatija iz Aleksandrije

„Hipatija”, Čarls Vilijam Mičel, 1885. Veruje se da slika prikazuje scenu iz romana „Hipatija” od Čarlsa Kingslija (1853), tj. scenu iz crkve u koju ju je gomila golu dovukla i iskasapila. Foto: Wikimedia/ Charles William Mitchell /Laing Art Gallery

Verovatno je najčuvenija od svih s ovog kratkog spiska, i to zbog svog tragičnog kraja od ruku hrišćanske gomile nahuškane od strane aleksandrijskog patrijarha Kirila, koja ju je skinula s kola, svukla do gola, odvukla do crkve i tamo iskasapila, u jednom od najsramnijih događaja u istoriji rane Crkve.

Kirilu nije smetalo što je ona neoplatoničarka, već što je savetnica njegovog političkog protivnika Oresta, prefekta Aleksandrije, s kojim je bio u sukobu; inače je pre toga bila poštovana i od hrišćana i od pagana svog grada i šireg okruženja (Egipta, Libije, Levanta).

Ali mada je slavna zbog svoje užasne smrti, do nje ne bi došlo da nije bila istaknuti mislilac. Rođena između 350. i 370. godine, stradala 415, bila je neoplatonistička filozofkinja i učiteljka vredna svačijeg divljenja, posebno zbog svojih matematičarskih i astronomskih dela.

Njen otac Teon, takođe čuveni matematičar i astronom, priznao je njen doprinos svojim astronomskim komentarima; zna se da je komentarisala Diofantovu „Aritmetiku”, a možda je intervenisala i na preživelom tekstu Ptolemejevog „Almagesta”.

Ostalo je zabeleženo da je o njoj hvalospeve pisao i hrišćanski episkop Sinezije Kirenski, koji je stolovao u Ptolemajidi, jednom od gradova koji su činili Pentapolis u Kirenaici, današnjoj istočnoj Libiji, blizu Aleksandrije.

(Telegraf.rs)