Kažu da je Silvija Rafael najbolji agent kojeg je Mosad ikada imao

Panorama Lilehamera, Norveška, gde su pripadnici Mosada 21. jula 1973. greškom ubili marokanskog konobara, misleći da se radi o istaknutom organizatoru „Crnog septembra”. Foto: Wikimedia/Stian Rognhaugen

Ahmed Bučihi je tog 21. jula 1973. došao na posao kao i obično: ovaj Marokanac i rođeni brat Čika Bučihija, koji će kasnije biti jedan od suosnivača benda „Gipsy Kings”, radio je kao konobar u mirnom norveškom Lilehameru, dvadeset godina pre nego što su u njemu održane Zimske olimpijske igre i pre nego što je postao popularno zimovališno odredište.

Preporučujemo

Posle posla, sa svojom trudnom suprugom otišao je u kino-teatar, pa potom autobusom kući. Sišavši na svojoj stanici, polako su peške krenuli ka stanu koji su iznajmljivali. Iznenada, pored njih se zaustavio automobil sa četiri osobe unutra. Dvojica su iskočila i usmrtila konobara, pucajući u njega 13 puta, naočigled njegove žene. Lokalna policija je bila u blizini, ali nesrećnom mladiću više nisu mogli pomoći, već je bio mrtav.

Lilehamerci su bili šokirani, njihovo malo mesto nije bilo iskusilo ubistvo 36 godina do tog trenutka, i cela Norveška je bila žedna pravde, posebno kada se sutradan saznalo da se radi o prostom konobaru, imigrantu, koji o nikog nije mogao toliko da se ogreši da ga se likvidira na ovako profesionalan način, pa se posumnjalo i u rasističku pozadinu.

Petnaest ljudi je direktno i indirektno učestvovalo u ovom atentatu na konobara u Lilehameru; njih devetoro, uključujući i dvojicu atentatora, pobegli su pre nego što su dolijali. Šestoro je dolijalo. Svi su bili članovi Mosadovog tajnog tima koji je po Evropi, Severnoj Africi i Levantu redom iz odmazde likvidirala sve one koji su bili krivi za minhensku tragediju 1972, kada je 11 pripadnika izraelskog olimpijskog tima stradalo u terorističkom napadu palestinskog „Crnog septembra”.

Maskirani pripadnik palestinske organizacije „Crni septembar” na balkonu jedne sobe u Olimpijskom selu u Minhenu 1972. godine, kada su tokom Letnjih olimpijskih igara ubili dvojicu a oteli devet izraelskih sportista. Foto: dpa / DPA / Profimedia

Da su napravili grešku, i da njihova meta nije bio Ali Hasan Salameh, pozivnog imena Abu Hasan, jedan od glavnih operativaca „Crnog septembra”, shvatili su istovremeno s ostatkom Norveške. Među uhapšenima je bila i Silvija Rafael, rođena u Južnoj Africi 1937, od oca Jevrejina i majke hrišćanke, odgajana kao hrišćanka, sve dok 1963. nije posvedočila antisemitskom incidentu, posle čega je emigrirala u Izrael, prvo u jedan kibuc, potom u Tel Aviv, gde ju je regrutovao Mosad.

Nema mnogo toga što se o njoj može reći: ali glavešine i najčuveniji veterani Mosada već decenijama govore o njoj sa strahopoštovanjem, nazivajući je jednim od najboljih agenata koje su ikada imali i istinskom legendom Službe, a to već govori dovoljno, ili više nego što mi možemo da kažemo.

Zna se da je tokom obuke stekla zvanje „borca”, što je najviši čin koji jedan Mosadov agent može da dobije, a koji ga kvalifikuje za prekogranično delovanje. Prva misija joj je bila u Parizu, gde je „radila” kao slobodni novinar s kanadskim pasošem i na ime stvarne kanadske novinarke Patriše Roksboro.

Šta je sve radila, nikada nećemo saznati, ali posle Minhena je lovila „Crni septembar”, pa su njene informacije dovele do smrti prva tri pripadnika tog „terororga”. Tada je i priključena Mosadovom timu koji je sprovodio odmazdu, no, u koliko je likvidacija učestvovala pre Lilehamera, ni to nikada nećemo saznati, ili barem nije razborito očekivati da ćemo saznati za naših života.

Trg Silvije Rafael u Migdalu, Izrael. Foto: Wikimedia/Dr. Avishai Teicher

Da li je Silvija bila ženski agent koji je uskočio u bazen pored kojeg je Bučihi bio u potpuno slučajnom razgovoru s jednim palestinskim kurirom, a za kojeg je Mosad odranije znao? Da li je ona ta koja ga je čula da govori francuski, što je bilo presudno za pogrešnu identifikaciju sa Salamehom, za kojeg se znalo da poznaje jezike, ako ne računamo da je podsećao na njega i ako ne računamo dojavu da je Salameh konobar u Lilehameru, što se kasnije ispostavilo kao jedno od „buva” koje je sam Salameh puštao da bi Mosadu zavarao trag, sve dok ga nisu likvidirali 1979?

Znamo da je na sudu dobila pet i po godina zbog planiranog ubistva, što je najozbiljnija presuda zbog ubistva po norveškom zakonu, za špijunažu i za korišćenje falsifikovanih dokumenata, te da je odležala svega 15 meseci, nakon čega je deportovana kao strani kriminalac, što je bila uobičajena procedura. Znamo i da je tokom suđenja upoznala svog supruga, norveškog branioca Aneusa Šjeta, i da se kasnije vratila u Norvešku, nakon što joj je izdata dozvola za boravak.

Znamo i da se 1992. vratila u Južnu Afriku, da je preminula 2005. od kancera (s nepunih 68), te da je sahranjena u kibucu Ramat Ha-Koveš, severno od Petah Tikve i Tel Aviva, blizu granice sa Zapadnom obalom. I to je otprilike to. Možemo samo da naslutimo kakav je operativac bila, posebno ako pogledamo izložbu njenih fotografija koja je održana lani u telavivskom Centru „Jicak Rabin”.

Naime, pozirajući kao fotonovinar, na toj izložbi su se mogli videti njeni portreti Gamala Abdela Nasera i Anvara Sadata, poplave u Jemenu, neredi u Džibutiju, svakodnevni život u Libanu i Jordanu. Ako malo razmislite, shvatićete zašto je drže na pijedestalu. Jer, ko zna kakvim je sve informacijama filovala svoje šefove, pre nego što je pala u Norveškoj.

Danas u izraelskom gradu Migdalu, na obali Galilejskog mora, jedan trg nosi njeno ime, i krasi ga spomenik podignut njoj u čast.

(Telegraf.rs)