Kako je Srbija 1919. podržala predlog Japana o rasnoj jednakosti, a SAD i Australija ga odbile

Velika četvorka tokom Pariske mirovne konferencije 27. maja 1919. Zdesna nalevo: Dejvid Lojd Džordž (UK), Vitorio Emanuele Orlando (IR), Žorž Klemenso (FR) i Vudro Vilson (SAD). Foto: Profimedia/AFP

Kada je 1919. osvanula zora novog svetskog poretka, nije se ni slutilo da će ta fraza postati vezana za sve moguće i nemoguće teorije zavera: na koncu Velikog rata zaista je uspostavljen novi svetski poredak, ma koliko na staklenim nogama, utemeljen na ideji nacionalnog samoopredeljenja, između ostalog, na jednakosti među zemljama...

Preporučujemo

... ali očito ne i na jednakosti među rasama i narodima, kao što će ovaj kratki tekst pokazati. Uostalom, ni jednakost među zemljama nije suštinski bila opšteprihvaćena, eventualno na rečima ali nikako na delima: u suprotnom, uspon fašizma i nacizma, i njihov ekspanzionizam, ne bi bio ni moguć.

O čemu se radi? Japan je tokom Pariske mirovne konferencije 1919. pokušao da progura jedan sasvim normalan antirasistički dodatak Versajskom sporazumu, čak i ne s univerzalnom namerom, ali koji je ipak odbačen: Zemlja izlazećeg Sunca, tada već uveliko priznata kao velika azijska sila, predložila je klauzulu o jednakosti nacija bez obzira na rasnu pripadnost — zapravo, dokument se formalno zvao „Predlog za ukidanje rasne diskriminacije”.

Možda je tada propuštena prilika da se iznedri jedan potpuno drugačiji 20. vek; reči su nekada samo mrtvo slovo na papiru, ali reči imaju svoju snagu čak i onda kada su deklarativne, zato što se, jednom zapisane i usvojene, kuvaju u kolektivnoj svesti. To, međutim, nisu dozvolili Amerikanci, Australijanci, Kanađani i Novozelanđani.

Japanska delegacija na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. Sleva nadesno, stoje Hikokići Iđuin (ambasador u Italiji) i Keiširo Macui (ambasador u Francuskoj), a sede baron Nobuaki Makino (bivši šef diplomatije), markiz Kinmoći Sajonđi (bivši premijer) i vikont Sutemi Činda (ambasador u UK). Foto: Wikipedia/Library of Congress/Bain News Service

Japanci, međutim, uopšte na umu nisu imali ideju da bi „obojeni” trebalo da imaju neka prava, sa čim se svakako ne bi složio Vudro Vilson, ondašnji predsednik Amerike, žestoki rasista koji je obnovio Ku-kluks-klan, ali i zagovoravao upravo gorepomenuto pravo na nacionalno samopredeljenje, koje je suštinski stvorilo kartu Evrope kakvu danas znamo, razbijajući dotadašnje imperije.

Imajući u vidu šta je zagovarao na međunarodnom planu, moglo bi se pomisliti da će zdušno prihvatiti ovaj japanski predlog, koji je samo imao da obuhvati rasnu jednakost onih nacija koje su članice Lige naroda, a ne svih nacija na svetu (ovo će u punom kapacitetu pronaći svoje mesto u Povelji Ujedinjenih nacija, ali šteta je što nije ni ovako delimično već tada).

Ali s druge strane, možda je očekivano što je odbio, jer bi onda japanski imigranti u SAD morali biti tretirani jednako kao evropski. Interesantno, Francuzi su bili za; manje je iznenađujuće, ili nimalo, to što su za bili i Srbi, Grci, Italijani, Brazilci, Kinezi i Čehoslovaci.

Australijski premijer Bili Hjuz, nasmejan po povratku sa Pariske mirovne konferencije 1919, gde je uspešno sprečio izglasavanje japanskog predloga o rasnoj jednakosti, tačnije, predloga za ukidanje rasne diskriminacije. Foto: Wikipedia/Fairfax Corporation/National Library of Australia

Međutim, Vilson nije glavni krivac za propast inicijative: to neslavno zvanje pripada australijskom premijeru Viljemu Morisu Hjuzu.

Ovaj rasista, imajući na umu Aboridžine i želju da sačuva legalnost tzv. politike Bele Australije (kojom je sprečavano useljavanje Azijaca i pacifičkih ostrvljana), rekao je tom prilikom da „devedeset pet od sto Australijanaca odbija čak i samo ideju jednakosti”, i naterao ostatak delegacije Britanske imperije (UK, Kanada, Novi Zeland, Južna Afrika, mada ovi potonji i nisu morali mnogo da se ubeđuju) da se suprotstavi predlogu.

Hjuz je svoju poziciju objasnio ovako: „Japanski predlog ili znači nešto ili ne znači ništa: ako ovo prvo, napolje sa njim; ako ovo drugo, zašto bismo ga imali?”. To je bilo dovoljno da ubedi Vilsona, koji se još kolebao, uprkos svemu što smo iznad naveli, a koji je potom osmislio način da obori predlog bez da i jednom kaže šta o njemu misli.

Plakat „Sačuvajmo Australiju belom” iz 1917. bio je usmeren za glasanja protiv regrutacije na referendumu, pošto se to predstavljalo kao pražnjenje zemlje od muškaraca, na čije mesto će doći „obojeni” migranti. Foto: Wikipedia/Anonymous

U svojstvu predsedavajućeg komisije, on je prilikom glasanja o tome uveo pravilo jednoglasnosti, koji nije upotrebio samo tada, ali nije ga upotrebljavao za sve predloge, i ovaj je mogao da prođe i bez toga, ali nije; i to ne samo zbog „opasnosti” po SAD, već i zato što je njegov primarni cilj bio da izgura stvaranje Lige naroda, i nije hteo da uradi ništa što bi to ugrozilo.

Da kompenzuje Japance, Vilson je podržao njihov zahtev da zadrže Šandong, bivšu nemačku koncesiju u Kini, koju je Japan zaposeo tokom rata, ali taj mali dobitak nije mogao Japance odobrovoljiti, i oni su, iznenada postavši svesni šta zapravo njihovi saveznici o njima misle, šta o njima misle oni koje su u svakom smislu oponašavali još od Meiđijeve restauracije — odlučili da promene ploču i da krenu svojim putem, kakav god bio.

Taj mali dobitak za Japance nije mogao da nadoknadi ni veliki gubitak za čovečanstvo, ali o tome smo već nešto rekli: jasan bi bio značaj kakve god klauzule o rasnoj jednakosti u dokumentu kojim je okončan Prvi svetski rat. Ne kažemo da bi nužno sve bilo drugačije, daleko od toga, ali možda bi nešto bilo drugačije; a možda bi i sve bilo drugačije; ili ništa.

(Telegraf.rs)