Podvig kakav nije viđen u Drugom svetskom ratu: Na današnji dan izveden je Igmanski marš

Na Savindan u Drugom svetskom ratu dogodilo se jedno od najvećih stradanja na Balkanu. Zimske noći, Prva proleterska brigada usled velikog napredovanja Hitlerove vojske krenula je u usiljeni marš preko bosanske planine Igman, a mali broj boraca preživeo je ovo smrzavanje, mnogi ljudi su ostali bez prstiju na nogama i morali su ponovo da uče da hodaju.

Tog 27. januara u popodnevnim časovimabataljoni su pristigli kod potoka u Grabljivoj Njivi i zauzeli mesta u koloni, spremni za pokret. U prethodnici je bio I bataljon, za njim II bataljon, pa V bataljon i sanitet, a u zaštitnici III bataljon. Mesto štaba brigade nije bilo određeno. Komandant Koča Popović i politički komesar Filip Kljajić Fića su se kretali prema potrebi, sa prethodnicom, zaštitnicom ili jedinicama između njih.

Preporučujemo

U 16 časova kolona je oprezno prošla prvo opasno mesto, pored Jošanice, u neposrednoj blizini magacina koji je čuvalo nekoliko domobrana iz III Sarajevskog dopunskog bataljona, i krenula uz brdo Gradac, koje se odatle naglo uzdiže. Zatim se spustila niz gole, strme strane Perivoja, i zapadno od zaseoka Strane, i po dubokom snegu, sišla u Sarajevsko polje.

Noć je bila vedra, obasjana punim mesecom. Borci sa začelja, kada su se spuštali niz Perivoj, mogli su da vide čelo kolone kako nastupa preko Sarajevskog polja. Most na reci Bosni je obezbeđivala meštanska policija, koja te noći, valjda zbog velike hladnoće, nije ni postavila stražu. Neprijatelj na tom delu nije imao jače snage. U Semizovcu se nalazio vod III čete Sarajevskog dopunskog bataljona (23 domobrana) i 12 žandarma.

Prethodnica brigade izbila je na most oko 19 časova. Napred je išla desetina I bataljona. Ne naišavši na neprijatelja prethodnica je postavila obezbeđenje prema Semizovcu i brigada je tiho, ali dosta sporo prelazila preko mosta. Jedan borac Semizovačke čete stajao je na kraju mosta i upućivao zaostale borce za kolonom.

Ipak, na maršu ka mostu borcima se isprečila neočekivana prepreka, mali potok Volujica. Bio je zaleđen, ali je led popustio posle prelaska prvih delova brigade, iako je temperatura bila veoma niska, minus 30 stepeni. Zbog toga što se moralo preskakati preko potoka kolona je počela da zaostaje. Potok nije bio mnogo širok, ličio je na kanalčić. Mnogi su ga borci bez zaleta preskočili, ali je bilo i onih koji su prilikom doskoka ugazili u vodu. To je bilo kobno za njih. Mokra obuća uskoro se pretvorila u ledeni oklop u kojemu su se noge smrzavale.

U potpoku se čak spotakao i jedan konj, a borci nisu mogli da ga izvuku, te su skinuli tovar sa njega. Ipak, životinja je ostala da nepomično leži i borcima poslužila kao odskok. Komandant brigade Koča Popović uznemiren što kolona zaostaje baš kada treba naročito da žuri i što pre pređe most, pojavio se na prelazu kod potoka, stao na drugu obalu, objašnjavao borcima kako da preskaču, nekima je i pružio ruku da bi lakše doskočili. Zatim je odredio jednog političkog komesara čete da pomaže borcima.

Dok je kolona zastajala kod potoka dogodilo se novo iznenađenje. Zahuktali mešoviti voz, krećući se iz Sarajeva ka Semizovcu, prošao je kroz kolonu II bataljona. Munjevito je preneto naređenje štaba brigade da kolona stane i stala je bez ikakovog komešanja. Voz je mogao da bude velika opasnost ako je neprijatelj obavešten o prelasku brigade! Ali, on je išao po redu vužnje. Prošao je uznemirivši u izvesnoj meri partizansku kolonu, verovatno više nego nego putnike u njemu. Svako iz voza je, u mesecom obasjanoj noći, mogao videti da su oko pruge vojnici, ali ako nisu bili obavešteni koji, mogli su jedino da pomisle da je to ustaška ili domobranska vojska, zastala da voz prođe. Na gotovo isti način je prošao još jedan voz, samo kroz začelje kolone.

Foto: Wikimedia/Yugoslav state/Goldorak

Zastoji kod potoka i pri prelasku voza usporili su kretanje kolone, ali je nisu prekinuli. brigada je nastavila da hita prema Igmanu. Mraz je stezao sve jače. Gaženje dubokog snega, zastoji, upadanje u potok, ležanje u zasedi onih boraca koji su kolonu obezbeđivali prema Semizovcu i Sarajevu, učinili su da na takvom mrazu neki borci počnu promrzavati.

Put od mosta kod Reljeva do podnožja Igmana, dug oko 8 kilometara, vodio je ravnicom pored sela Bjelugovića i Butila i preko sela Osijek. Kolona je hitala zamrznutom prtinom. Marševska disciplina je bila dosta dobra. Samo se čula škripa smrznutog sniega pod nogama boraca.

Prethodnica kolone je izbila u podnožje Igmana oko 22 časa. Bilo je potrebno još samo malo vremena da kolona zamakne u igmanske šume i da tada prestanu sve opasnosti koje su pretile brigadi, dok je prolazila pored neprijateljskih uporišta. Čim je čelo kolone izbilo na put Sarajevo-Blažuj, I bataljon je isturio II četu da obezbedi pravac od Sarajeva, a deo III čete prema Blažuju. Tada je II bataljon preuzeo ulogu prethodnice.

U podnožju Igmana brigada se rastala od svojih vodiča - boraca Semizovačke čete Crnovrškog bataljona. Brigada nije više bila u opasnosti, ali oni jesu. Morali su se vratiti istim putem.

Brigada je krenula uz Igman. Na domaku potpunog uspeha naišla je na novu prepreku. Put uz Igman najpre je vodio koso uz jednu stranu, a zatim, na oko 300 metara od puta, naglo skreće, gotovo vertikalno uz brdo. na toj strmini put je bio zaleđen, a led pokriven tankim slojem snega. Mnogi su se na njemu okliznuli, padali i ponovo, krajnjim naporom, često, puzeći, savlađivali tu poledicu. Najteže je bilo proći sa natovarenim konjima. Njihove male, bosanske potkovice, s ekserima male glave, ili stari potkovi, više su "pomagale" konjima da se kližu nego da pređu preko leda. Kolona je na tom opasnom mestu zastajala i gomilala se. Opasnost je rasla. Cela kolona se, zbijena na malom prostoru, našla na delu puta uz Igman i na drumu Sarajevo-Blažuj. Sa druma je bio očišćen sneg i njime se mogla pojaviti neprijateljska motorizacija.

Komandant brigade Koča Popović je došao da vidi zašto je kolona zastala. Videći razlog, naredio je da se sekirama razbije led, a da se konji rastovare. Borci su prihvatili mitraljeze, minobacače i drugu opremu, nosili je na ramenima i izvlačili konje uz tu stravičnu strminu. Ljudi su na njoj bili izdržljiviji od konja.

Zastoj u podnožju Igmana, na retko viđenoj hladnoći, najveći je uzročnik promrzavanja velikog broja boraca. Borcima je bilo sve hladnije. Uzalud su se sve više utezali, cupkali u mestu. Nije više ni to pomagalo. Neki borci s kraja kolone, koje su još bili u selu, nisu mogli podneti sve jaču hladnoću i ušli su u kuće, da se ogreju. To ih je skupo koštalo. Otopio se sneg sa njihove obuće, koja se okovala ledom čim su izašli iz kuća. A onim borcima koji su na uzbrdici padali, kao i onima koji su sa konja uzimali i nosili oružje promrzli su prsti na rukama.

Marš uz Igman bio je težak. I sve teži što se dalje odmicalo. Nanosi snega bili su sve veći, a prtina dublja. Ako neki borac nije dobro ugazio u prtinu posrtao je i padao u duboki sneg. Odozgo sa Igmana, borci su gledali svetla u Ilidži, Rajlovcu i Sarajevu. Znali su da je tamo toplo, ali i da je tamo neprijatelj.

Što se kolona više pela uz planinu hladnoća je postajala oštrija. Pred zoru je stezalo najžešće. A kolona partizana je marševala već deset časova bez odmora, umorna od prethodnih dana, a i gladna. Snage u borcima bilo je sve manje, a planina sve surovija i hladnija. Slabije odeveni borci jače su osećali zimu, iako su se kretali. Hrabrila ih je nada da će i to savladati, isto kao što su izbegli neprijatelja na tom teškom maršu.

Čelo kolone je stiglo oko 8 časova na Veliko polje. Tu je bila poveća, lepa planinska kuća na sprat, štab Igmanske partizansko-četničke čete. Četnici i partizani su u to vreme još uvek sarađivali u borbi protiv Nemaca. Veoma su predustljivo dočekali brigadu, borcima dali da pojedu ono što su imali i pomagali promrzlim borcima da skinu obuću. Borcima koji su ugazili u potok i onima koji su svraćali u kuće u podnožju Igmana bilo je teško skinuti zamrzlu obuću. Bolničarke, nepromrzli borci i zatečeni partizani, svi bez razlike, užurbano su masirali promrzle.

Glavnina brigadne kolone nastavila je marš i oko 11 časova stigla u Presjenicu. Tu je završena poslednja etapa Igmanskog marša, posle 19 časova neprekidnog hoda.

Igmanski marš je, zbog zamisli, inicijative i odlučnosti Štaba brigade, zbog njegove procene neprijatelja i postignutog izneneđenja, a najviše zbog nadčovečnih napora, izdržljivosti i discipline boraca Prve proleterske brigade i čudesnog junaštva njenih promrzlih boraca prilikom teških operacija u fočanskoj bolnici, postao legenda.

(Telegraf.rs)