Biblijski narod, koji danas broji oko 850 ljudi, ovu planinu smatra najsvetijim mestom Izrailja

Za Samarićane je čuo svako ko je makar ovlaš upoznat sa Svetom zemljom Starog i Novog zaveta; radi se o omalenom narodu, danas ih ostalo oko 850 (do ovog rata 460 u Izraelu i 380 u Palestini, trenutno ko zna koliko i gde), koji ima svoju vlastitu avramsku religiju, samaritanizam.

Samarićani smatraju da je njihova izvorna vera drevnog Izrailja, kakva je bila pre vavilonskog ropstva, a judaizam vide kao izmenjenu i dopunjenu religiju koja se razvila pod tim stranim uticajem (Samarićani i Jevreji/Judejci su teoretski gledano ravnopravni naslednici drevnog Izrailja).

Preporučujemo

Najsvetije mesto Samarićanima je već hiljadama godina (koliko tačno, predmet je spora) planina Garizim, u podnožju koje danas živi polovina njih, naročito u selu Kirjat Luza, u blizini Nablusa (lat. Flavia Neapolis), na Zapadnoj obali; s obzirom na dešavanja u proteklih nekoliko meseci, toj zajednici na tom prostoru trenutno nije nimalo lako, mada teško da im je ikada bilo lako, i pravo je čudo da uopšte postoje.

Na Garizimu je, po njihovom verovanju, Avram umalo žrtvovao Isaka, na Garizimu je Mojsije naredio da se obavi prvi blagoslov („I kad te uvede Gospod Bog tvoj u zemlju u koju ideš da je naslediš, tada izreci blagoslov ovaj na gori Garizimu, a prokletstvo na gori Evalu”, Peta knjiga Mojsijeva 11:29), na Garizim je Bog naredio da se uspinje tri puta godišnje, za praznike Pashe, Šavouta i Sukota (Praznik šatora).

Samarićani na Garizimu prilikom jednog od svoja tri praznika koja već hiljadama godina obeležavaju usponom na tu planinu na današnjoj Zapadnoj obali. Foto: Wikimedia/Edkaprov (Edward Kaprov)

Takođe: na Garizimu je Bog odredio da se sagradi Hram, a ne na rivalskom jerusalimskom brdu; za Samarićane je poistovećivanje planine Morije, na kojoj je Isak umalo žrtvovan, a Jakov usnio svoj san, sa Hramovnom gorom u Jerusalimu zapravo pogrešno: Morija nije Hramovna gora već Garizim.

Arheološka iskopavanju su utvrdila da je oko Garizima postojao samarićanski grad (koji su Jevreji uništili oko 110. p.n.e.), a na njemu hram iz 5. veka p.n.e. (ili mlađi, postoji spor oko datiranja), kao i postojanje drugih bogomolja, uključujući i paganske rimske, konačno i hrišćanske iz poznoantičkog perioda, pošto su Samarićani morali oko svog svetog mesta da se bore s „rivalskim” avramovskim religijama.

Naime, 484. za vreme cara Zenona podignuta je crkva na tom mestu, što je bio neposredni povod za pobunu Samarićana 529. godine, nakon čega ju je Justinijan pretvorio u tvrđavu, koju je naknadno dodatno ojačao.

Crkva je napuštena u 8. veku, i kasnije su muslimani tu podigli svoje omanje svetilište, u jednom uglu bivše crkve, posvećeno šejhu Ganimu, kao što je običaj bio među muslimanima Palestine i Sirije; svetilište je obnovljeno, ali Samarićani nastavljaju da se uspinju na brdo tri puta godišnje, i ne odustaju od sebe, iako ih je ostao trocifreni broj, s tendencijom potpunog nestanka usled asimilacije od strane Jevreja.

(Telegraf.rs)