Da li je ljubav izmišljena u 12. veku?

Romantika nije mrtva, ali mogla bi biti samo devet vekova stara, po rečima okfordske lingvistkinje Lore Eš, vanredne profesorke engleskog na Vorčesterskom koledžu i Fakultetu engleskog, koja romantičnu ljubav opisuje kao invenciju srednjeg veka, piše Ox.ac.uk.

„Važno je imati na umu da ja ne mislim da su se ljudi promenili. Ljudi su se u svim vremenima i kulturama zaljubljivali, ali nije svaka kultura pisala o ljubavi niti ju je vrednovala na isti način”, kaže ona, i dodaje da je „u 12. veku, romantična ljubav postala je nešto vredno slavljenja i istraživanja u pesmama i pričama.”

Preporučujemo

Što se britanskog iskustva tiče, anglosaksonska književnost pre Normanskog osvajanja imala je potpuno drugačiji fokus, a svet anglosaksonskog ratnika, barem što se poezije tiče, utemeljenje na odanosti između muškaraca-boraca.

Ljubav u tom svetu, kaže Eš, bila je ljubav prema drugu, i bila je žrtvovanje za grupu, a jurcanje za ličnom srećom nešto apsurdno, što je moglo značiti i bežanje s bojnog polja i napuštanje svojih saboraca.

„Romeo i Julija”, Ford Medoks Braun, c. 1869—1870. Foto: Wikimedia/Ford Madox Brown

Ni u klasičnoj književnosti, heroizam nije bitno drugačiji. „Naravno da junaci grčkih i rimskih epova uspevaju da čine velika dela, ali bez obzira na to moraju da umru herojski, ili da se na neki drugi način žrtvuju za svoju herojsku istinu”, kaže profesorka Eš.

Šta se desilo tokom srednjeg veka?

„Došlo je do transformacije kulture. Niz crkvenih reformi u 12. veku pomerio je fokus hrišćanstva s prilično strogog Boga Oca na Hristovu ljudskost. Duhovni život običnih ljudi je prepoznat, i ljudi su kao pojedinci ohrabrivani na emotivniji i ličniji odnos s Bogom.

A romantična ljubav — davanje sebe drugoj osobi — pruža opravdanje, u srednjovekovnom moralnom kompasu, težnji za dosezanjem individualnog samoispunjenja. Čak i tragične ljubavne priče su zasnovane na ideji da živuća individua treba biti slavljena i da je možda naposletku i bolje ostati živ.”

„Tristan i Izolda sa napitkom”, Džon Vilijam Vaterhaus, c. 1916. Foto: Wikimedia/ John William Waterhouse

Mada ona ovde konkretno govori o zapadnom iskustvu, i još konkretnije o britanskom, ovakva poimanja romantične ljubavi su se razumljivo prelila i na Balkan; pored očiglednog primena „Kosovke devojke”, čija je romantična ljubav prema Milanu Toplici najuzvišenija u našoj literaturi, možemo navesti još jedan, u našoj javnosti manje poznat primer.

Naime, najčitaniji roman u srednjovekovnoj Srbiji, uz „Roman o Troji” i „Roman o Aleksandru”, bio je „Trištan i Ižota”, kako smo u ono vreme nazivali „Tristana i Izoldu”. Dakle, koncept romantične ljubavi možda jeste nastao na Zapadu, ali se gotovo istovremeno razvijao i kod nas, jer je naš dodir sa Zapadom u srednjem veku dolazio iz dva pravca, a jedno vreme čak i iz tri.

Profesorka Eš objašnjava da je ulogu odigrala i promena u pogledu rodnih uloga, pošto su crkvene reforme ženski pristanak na brak aktivno istakle kao neophodan, tj. svetinju braka učinile slobodnim izborom oba člana.

„Uz to, uspon aristokratije i kulture upadljive potrošnje stvorili su dvorsku publiku za romantičnu književnost, s mnogim bogatim pokroviteljkama. Gde je nekada književnost proizvođena — i mahom čitana — od strane kaluđera, sada su pokrovitelji i publika bili u sve većem broju laici, žene kao i muškarci.”

„La Belle Dame sans Merci”, Džon Vilijam Vaterhaus, 1893. Foto: Wikimedia/ Art Renewal Center/ John William Waterhouse

U godinama koje su u Engleskoj usledile nakon Normanskog osvajanja, većina engleskih pisaca stvarala je na francuskom ili latinskom. „Dobar deo dela iz 11. i 12. veka je postao zanemaren, zato što nije na engleskom. Ili ljudi pridaju veliki značaj izboru jezika. Ja ne verujem da se radi o političkom izboru koliko o pragmatičnom”, kaže ona.

„Tek smo nedavno počeli da prepoznajemo ova dela kao ’englesku’ književnost, i da priznajemo njihov uticaj na poznatije kasnije engleske pisce, poput Džefrija Čosera.”

Zašto je romantična ljubav toliko prisutna u kasnijoj i današnjoj književnosti? Profesorka Eš smatra da je jedan faktor taj, što u tragičnoj priči tuga dobija smisleni obrazac, čime se pretvara u nešto lepo.

„Ako dozvolite bolu da bude dubok u književnosti, stvarate prostor da vaše sopstvene emocije izgledaju smislene a ne haotične. U srednjem veku, bilo je rašireno shvatanje da je patnja na neki način produktivna. Naše shvatanje patnje se promenilo, ali tragične priče opstaju. Možda je to zato što postoji bol koji nismo u stanju da ublažimo, pa ove priče to čine podnošljivijim”.

(Telegraf.rs)