Zašto je vojvoda Mišić bio žrtva vršnjačkog nasilja, i zašto su ga kasnije na ulici izbegavali

Rodna kuća vojvode Živojina Mišića. Foto: Rina.rs

Život i karijera Živojina Mišića do tog trenutka bili su manje-više uzlazna staza: rođen 19. jula 1855. u Struganiku kod Mionice, u porodici doseljenoj s Durmitora, (čije je novoustanovljeno prezime dolazilo od imena njegovog dede, Miša Kaljevića), posle dve godine osnovne škole koju pohađa u Ribnici, gde živi u internatu, prelazi u Kragujevac, gde za godinu dana „čisti” dve i upisuje Prvu kragujevačku gimnaziju, u kojoj završava dva razreda.

Preporučujemo

Godine provedene u staroj prestonici Kneževine Srbije, Živojin Mišić, budući vojvoda, budući heroj srpskog naroda, budući rušitelj dve imperije, bio je, današnjim rečnikom, žrtva vršnjačkog nasilja od strane gradske dece zbog svog seljačkog porekla (ako neko mlađi ovo čita, a vršilac je nasilja nad drugom decom, neka zastane i zapita se; ako trpi nasilje, neka ovo ima na umu).

Zatim prelazi u Prvu beogradsku, gde završava naredna tri razreda, za šesti se vraća natrag u Kragujevac, da bi posle dovršenog gimnazijskog školovanja 1874. upisao Artiljerijsku školu (koja se 1880. transformisala u Vojnu akademiju).

Školovanje mu prekida Prvi srpsko-turski rat (1876—1877), tokom kojeg je prvo unapređen u narednika, zajedno s ostalim pitomcima škole, a potom u pešadijskog potporučnika, prilikom čega je odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost i postavljen za komandira voda. I tokom Drugog srpsko-turskog rata (1877—1878) učestvuje u borbama i stiče dragocena iskustva.

XI klasa Artiljerijske škole (čijom je reorganizacijom 1880. nastala Vojna akademija sa Nižom i Višom školom) sa pitomcima koji su je upisali 1874. godine. Živojin Mišić je treći zdesna u drugom redu odozdo (naslonjen rukom na rame dr Vladana Đorđevića, koji je jedna od najznačajnijih ličnosti naše istorije druge polovine 19. i prve polovine 20. veka); u donjem redu drugi sleva je Stepa Stepanović. Foto: Wikimedia/public domain

Za perioda između tih sukoba i Srpsko-bugarskog rata 1885, Mišić završava školovanje i započinje vojničku karijeru, biva odlikovan Srebrnom medaljom za revnosnu službu, unapređen u poručnika, polaže ispit za kapetana, pred sam rat prima i komandu nad 1. četom 5. bataljona „Kralj Milan” u Užicu.

Ali u tom periodu dva puta po tri dana leži i u vojnom zatvoru, prvi put zato što je branio čast srpske vojske pred izvesnim majorom Radićem, Srbinom iz Hrvatske koji je prešao iz austrougarske armije u našu i o njoj uvredljivo govorio; drugi put zato što je sabljom u koricama po zadnjicama tukao vojnike, da bi zaveo red tokom jedne vežbe.

Tokom tog neslavnog rata s Bugarima, od pukovnika Stevana Biničkog dobio je naređenje da sa svojim bataljonom (čiju je komandu preuzeo od ranjenog kapetana Grujice Cukovca), kao poslednja rezerva, bude zaštitnica Drinske divizije — ako bi Bugari razbili naše, što se i desilo, Mišićeva formacija bi bila jedina koja im stoji na putu ka Beogradu; srećom su nas posle pada Pirota Austrougari uzeli u zaštitu, pa se stanje vratilo na ono od pre početka neprijateljstava.

Posle rata ukazom kralja Milana biva odlikovan Takovskim krstom V stepena, na predlog ministra vojnog pukovnika Đorđa Horvatovića završava školu jahanja, postaje kapetan II klase, biva odlikovan Medaljom za vojničke vrline, odlazi u školu gađanja austrijske vojske u Bruku na Lajti, gde biva odlikovan austrougarskim Krstom za vojne zasluge.

Budući vojvoda Živojin Mišić, stoji, pored svog rođenog brata Lazara, 1875. godine. Foto: Wikimedia/public domain

Sledi period kolebljivog napredovanja, ali 1890, posle završetka dvogodišnje pripreme za generalštabnu struku (kada su se prvi put srele sve buduće vojvode: Putnik kao profesor, a Stepa, Bojović i Mišić kao studenti, zajedno sa kapetanom Milošem Vasićem, idejnim tvorcem čina vojvode), Mišićeva karijera kreće samo uzbrdo — do tačke o kojoj smo govorili na početku ovog teksta.

Primalac novog niza naših i stranih odlikovanja, on u svojstvu generalštabnog pukovnika i komandanta Drinske divizijske oblasti dočekuje Majski prevrat; ujutru 30. maja od generala Jovana Atanackovića prima depešu: „Zbog lične svađe i sukoba od prošle noći kralj i kraljica nisu više među živima; obrazovana je privremena vlada; s okružnim načelnicima i ostalim mesnim vlastima postarajte se da na vašoj teritoriji održite potpuni mir i poredak”.

Mišić svakako nije bio učesnik tog sramnog događaja, ali ne može se reći ni da je na taj svršen čin reagovao na način koji bi bio nepovoljan po zaverenike, koji su Radomira Putnika vratili iz penzije i postavili za načelnika Glavnog generalštaba, koji je pak tražio i za pomoćnika dobio upravo Mišića, ali ne zadugo: Mišić je penzionisan 24. marta 1904. godine, zato što je „kao obrenovićevac morao da ode iz vojske”.

Usledio je najteži period u njegovom životu, koji je i povod za pisanje ovog teksta. On i supruga Lujza sa šestoro dece živeli su u siromaštvu, on prokazan i prezren, toliko da mu se niko nije javljao na ulici.

Sam Mišić piše: „Uistinu mi je bilo vrlo čudnovato, a često i smešno, kako se pojedini zaverenici — među njima i moji raniji đaci sa Više škole — ponašahu prilikom slučajnog susreta sa mnom. Obično bi zaturili kapu nazad, podizali glavu uvis i, sa zaturenim rukama unazad zviždukali kao da me nikada nisu poznavali.”

Živojin Mišić kao penzionisani pukovnik sredinom prve decenije 20. veka. Foto: Wikimedia/public domain

Prodao je oba konja, napisao knjigu „Strategija”, koju je izdao Ljuba Davidović, a koja se rasprodala, tako da mu je za dve godine popravila materijalno stanje, ali sve se opet vratilo na staro kada je sa nekoliko drugih penzionisanih oficira otvorio štampariju, koja je propala zato što niko nije smeo kod njih da dođe da štampa, pa su upali u još veće dugove.

1907. dobio je prvu ponudu da se reaktivira, ali je odbio zato što mu ne bi vratili raniji rang; ali godinu dana kasnije, koristeći se rupom u zakonu (objavljena su tri ukaza jedan za drugim u istom broju „Srpskih novina”), reaktiviran je tokom Aneksione krize, sa starim rangom, i postavljen za pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba.

Njegov ključni doprinos pripremama za Prvi balkanski rat i za njegovo uspešno vođenje (bio je pomoćnik načelnika Štaba Vrhovne komande i tokom sukoba unapređen u čin generala), često se zanemaruje zbog onoga što je domovini dao tokom Prvog svetskog rata, ali to je već stvar koja zahteva drugi tekst.

Za ovaj tekst treba pomenuti da ga je nezahvalna otadžbina po drugi put penzionisala odmah posle Drugog balkanskog rata, i to zbog događaja u okupiranim delovima Albanije (Drački okrug), koje smo zaposeli po dogovoru s Bugarima od pre rata, neprincipijelno se ponašajući, kao da tamo ne žive Albanci već neka neodređena smesa ljudi koja nema pravo na svoju državu.

General Mišić je okrivljen za prepad koji su Albanci izvršili na naše položaje na teritoriji svoje zemlje, kom prilikom smo pretrpeli velike gubitke, poginućem oko 1.000 i ranjavanjem oko 2.500 ljudi. Smatra se da je Mišić bio žrtva netrpeljivosti Apisa i organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, čiji je pripadnik, general Miloš Božanović, u svojstvu ministra vojnog i predložio njegovo penzionisanje; ali čim je opet prigustilo, država se nanovo setila Mišića...

(Telegraf.rs)