Šta se 1002. noći desilo sa Šeherezadom, koja je svojim pričama odlagala pogubljenje?

Svi od malih nogu znamo za priče „Hiljadu i jedne noći”, zbirku bliskoistočnih bajki i pripovetki koje su tokom niza vekova sabirali razni autori, prevodioci i učenjaci sa širokog muslimanskog prostora od Gibraltara do Južne Azije. Ako smo odrastali u normalnom okruženju, majke i bake su nam ih čitale, dok nismo sami savladali slova.

Mada mnoge priče koren imaju u drevnoj persijskoj i sanskrtskoj književnosti, većina ih je nastala na arapskom prostoru tokom abasidske i mamelučke ere, od sredine 8. do početka 16. veka.

Preporučujemo

Neke, mada arapske, nisu bile deo originalnih arapskih kompilacija, kao što je slučaj s možda i dve najčujvenije, „Aladinova čarobna lampa” i „Ali-Baba i četrdeset razbojnika”, koje je u 18. veku u zbirku ubacio francuski prevodilac Antoan Galand, a koje mu je u Siriji ispričao maronitski pripovedač Hana Dijab.

Takođe, Sedam priča o Sinbadu Moreplovcu su pozni dodatak, njih nema u najstarijim poznatim arapskim rukopisima zbirke iz 14. veka, dok su onima iz 18. i 19. veka praktično nezavisni ciklus u odnosu na ostatak „Hiljadu i jedne noći”.

„Šeherezada”, Sofi Džendžember Anderson, druga polovina 19. veka. Foto: Wikimedia/Sophie Gengembre Anderson (1823–1903)

Neke priče stoje same za sebe, neke se nastavljaju na prethodne, neke priče se šire i imaju priče unutar sebe, obično tako što bi neki lik Šeherezadine priče počeo da priča drugim likovima priče svoju priču, a ima slučajeva dodatnog sloja, kada lik iz takve priče, počne da priča svoju, pa imamo priču unutar priče unutar priče...

Persijska književnost, putem koje su možebitno indijske priče i našle put ka Bliskom istoku, najverovatnije je iznedrila i okvirnu priču, onu o Šeherezadi.

Trebalo bi da je svi znamo: „sasanidski” kralj Šahrijar, koji „vlada Indijom i Kinom”, iznenađen neverstvom žene svog brata, rešava da se bliže pozabavi svojom suprugom; zaprepašćen saznanjem da su njena neverstva još veća, dolazi do uverenja da su „sve žene iste” i naređuje njeno pogubljenje.

„Šeherezada i sultan Šahrijar”, Ferdinand fon Keler, 1880. Foto: Wikimedia/Ferdinand Keller (1842–1922)

Posle toga pokreće niz venčanja s devicama, koje daje likvidirati odmah sutradan, pre nego što dobiju priliku da ga prevare i obeščaste. Ali devica je u kraljevini sve manje i manje, i na kraju njegov vezir više ne može da pronađe nijednu: tada se prijavljuje vezirova kći Šeherezada, na šta ovaj nerado pristaje.

Prve bračne noći, posle konzumacije braka, domišljata Šeherazada pita kralja da li može da se pozdravi po poslednji put sa svojom sestrom Dunjazadom, koja potom, po sestrinoj instrukciji, u prisustvu kralja od Šeherezade traži da joj po poslednji put ispriča jednu priču.

Šeherezada počinje da pripoveda, noć polako protiče, i ona pred zoru staje nasred priče; kralj traži da je dovrši, ali ona se izgovara manjkom vremena, pa joj ovaj štedi život da bi naredne noći čuo ostatak priče. Ali naredne noći ona završava jednu i ima vremena da počne narednu, još uzbudljiviju priču, koju opet ostavlja nedovršenom, i tako dalje...

„Šeherezada i sultan Šahrijar”, Sani al-Mulk (pravo ime: Abul Hasan Han Gafari, poznat i kao „iranski Rafaelo”), između 1849. i 1856. Foto: Wikimedia/Sani ol-Molk (1814-1866)

Trebalo bi svi da znaju i kraj, ali ispostavlja se da to i nije baš slučaj: da Šeherezada priča da bi odložila svoju smrt, to većina ljudi zna, ali šta biva nakon što završi sve priče, s tim već stvari stoje drugačije.

A dešava se da je, završivši hiljadu i prve noći hiljaditu priču koju je počela prethodne večeri, Šeherezada zamolila kralja da joj dozvoli da se oprosti od tri sina koja mu je rodila dok je pripovedala; ali kralj se u međuvremeno ludo zaljubio u nju, ona mu je povratila veru u žene, pa mu nije ni na kraj pameti da je pogubi. Umesto toga, učinio ju je svojom kraljicom.

(Telegraf.rs)