Zbog čega je Bugarska legija, sa „apostolom slobode” kao članom, osnovana baš usred Beograda?

Sredinom 19. veka, Kneževina Srbija je zauzimala naročito mesto u slobodarskim težnjama balkanskih naroda: njen centralni položaj, koji je podrazumevao graničenje sa svima ostalima, i njena relativna sloboda naspram potpune porobljenosti drugih, pružali su joj mogućnost da igra ulogu „pijemonta Južnih Slovena”, kako se govorilo, nakon što je Pijemont ujedinio Italiju.

Među onima koji su u Srbiji videli svetlo na kraju tunela ili odskočnu dasku za oslobođenje vlastite zemlje, bili su i bugarski revolucionari, kojima su utočište i uporište bile naša zemlja i susedna Rumunija, koja se od 1859. nalazila u istom pravnom položaju prema Turskoj kao i mi (odmah po ujedinjenju Vlaške i Moldavije, država im se zvala Ujedinjene Kneževine Moldavija i Vlaška, od 1862. Rumunske Ujedinjene Kneževine, od 1866. Rumunija, a posle 1881. Kraljevina Rumunija).

Preporučujemo

Mada su mnogi među njima često boravili u Bukureštu, 1862. je u Beogradu nastala Bugarska legija, zahvaljujući tome što je Crna Gora bila u ratu s Osmanskom carevinom, pa se očekivalo da se i Srbija uključi; bugarski revolucionari su sklopili dogovor sa srpskom vladom, da po izbijanju neprijateljstava pređu granicu i u Bugarskoj izazovu ustanak.

Oni koji vole da kažu da je Zapad spreman da se protiv Rusa bori do poslednjeg Ukrajinca, morali bi ovde biti pošteni i reći da su Srbi tada bili spremni da se protiv Turaka bore do poslednjeg Bugarina, pošto definitivno nismo bili spremni da se borimo sami, s obzirom da od našeg ulaska u sukob nije bilo ništa.

Vasil Levski kao pripadnik Bugarske legije u Beogradu 1868. Foto: Wikimedia

Ali pre nego što je postalo jasno da od toga neće biti ničega, obrazovana je Privremena bugarska komanda na inicijativu Georgija Save Rakovskog, čiji je „Plan za oslobođenje Bugarske” inspirisao oko 600 njihovih momaka da se priključe novoosnovanoj jedinici, kojoj je obuku pružila srpska vojska: „legionari” u Beogradu bili su i Vasil Levski i Dimitar Opšti, između ostalih.

Sve što je od sukoba s Turskom bilo, odigralo se u nekoliko dana nakon incidenta na Čukur-česmi 15. juna 1862. po novom kalendaru, prilikom čega se Bugarska legija istakla u borbi s Osmanlijama (zbog čega na Tašmajdanu postoji i dvojezični spomenik posvećen toj formaciji); ali je zbog turskog pritiska tog leta raspuštena a njeni članovi 21. septembra proterani iz Beograda.

Reosnovana je 26. januara 1867, u vreme kada su odnosi Srbije i Turske ponovo počeli da ključaju, što će rezultovati povlačenjem Osmanlija iz svih tvrđava u našoj zemlji već aprila meseca, mada je o odluci o tome sultan preko velikog vezira obavestio kneza Mihaila još sredinom februara.

Pripadnici Bugarske legije u Kladovu. Na izvorniku stoji godina 1876, ali to mora biti pogrešno datiranje, sem ako pripadnici te tada već bivše formacije nisu obukli stare uniforme, pre nego što će se priključiti Aprilskom ustanku. Foto: Wikimedia

Sporazum koji je Mihailo tada potpisao sa Bugarima bio je u sklopu tzv. Prvog balkanskog saveza, kako se u bugarskoj istoriografiji naziva splet antiosmanskih sporazuma koji je naš knez napravio s balkanskim političkim činiocima; sporazum sa bugarskim zvao se „Program političkih odnošaja Srbo-bugara (Bugaro-srba) ili njihov srdačan sporazum”, i predviđao je stvaranje zajedničke države.

Ali dobijanjem gradova na tanjiru, mirnim putem, malo je splasnuo ekspanzionistički žar u Srbiji, u kojoj je bila sve jača struja koja je zagovarala barem privremeno pomirenje s Turcima, koji su bili zauzeti bunom na Kritu.

Tako je mesec dana pre atentata na kneza Mihaila, uprkos protestima ruskih diplomata koji su plaćali i obuku i održavanje te druge po redu Bugarske legije, ona aprila 1868. ponovo raspuštena, a njeni članovi proterani. Prosto je prestala da nam bude korisna; ali je njenim pripadnicima bila izuzetno korisna za ono što će doći deceniju kasnije: oslobođenje.

(Telegraf.rs)