Bez pravoslavaca možda ne bi bilo renesanse: Slom Vizantije izazvao je egzodus učenih Grka ka Zapadu

„Kardinal Visarion”, Justus iz Genta ili Pedro Berugete, c. 1473—1475. Foto: Wikimedia/Web Gallery of Art

Ovo naše vreme u kojem se reč „imigracija” koristi kao psovka i uvreda, sasvim svejedno da li joj dodajete atribut „ilegalne”, nije zapravo uopšte naročito posebno: imigracija je oduvek bila razlog za strepnju domicilnog stanovništva, na nju se oduvek gledalo sa podozrenjem, čak i tamo gde je temelj zemlje, kao u SAD (pitajte Irce kako im je bilo u 19. veku).

Preporučujemo

Ona je sa sobom uvek donosila nešto dobro i nešto loše, kao uostalom što svako kretanje stanovništva čini, čak i ono unutrašnje. Primer Italije i vizantijske imigracije možda je u tom smislu najbolji: mada se ne može reći da bez Grka ne bi bilo humanizma i renesanse, opšteprihvaćeno je da su im dali veliki doprinos: bez njih, ni humanizam ni renesansa ne bi imali oblik koji su konačno poprimili.

I pre i posle pada Carigrada, tokom poznog srednjeg veka, stizali su Grci u Italiju, i tamo ostajali; neki su bili i italijanski domoroci, rođeni na jugu, poput Varlama Kalabrijskog i Leontiosa Pilatosa; ali tek posle 1453. kreće prava navala koja pomaže preobrazbu italijanskog društva.

Vizantinci koji su tada izbegli pred Turcima, doneli su sa sobom veliku količinu knjiga i znanja, podučavali su grčki jezik na italijanskim univerzitetima, prevodili su filozofska, istorijska, i druga naučna dela sa svog jezika na latinski i „italijanski”, doneli su i svoj način razmišljanja i promišljanja sebe i sveta, nove ideje, gomilu novih ideja — sve to dramatično je izmenilo perspektivu učenog humanističko-renesansnog čoveka.

Teodor Gaza, vizantijski imigrant u Italiji, znameniti učenjak, humanista, prevodilac Aristotela, predavač grčkog jezika na Univerzitetu Ferare, u Rimu i Napulju. Ovde ga vidimo na Botičelijevoj slici „Poklonjenje tri mudraca”. Foto: Wikimedia/http://www.wga.hu/cgi-bin/highlight.cgi?file=html/b/botticel/21/22adorat.html&find=Uffizi+

U Firenci su uticali na retoriku i reinterpretaciju platoničarskih tekstova, u Veneciji (gde ih je oko 1500. bilo oko 5.000) i Padovi (koja je pripadala Mletačkoj republici) su doveli do potiskivanja averoističke interpretacije Aristotela i uvođenja vizantijskih pogleda na Filozofa, u Rimu su nanovo i bolje preveli veliki broj starijih grčkih knjiga, i tako značajno uticali na sva polja naučnog i kulturnog delovanja.

Treba pomenuti i posredni i neposredni uticaj kardinala Vasilija Visariona na novozavetnu egzegezu Lorenca Vale, mada je Visarion bio značajan humanistički autor i sam po sebi (on je bio vođa unijatske stranke na saboru u Ferari-Firenci, kada je propao još jedan pokušaj ujedinjenja dve crkve, uprkos podršci cara Jovana VIII Paleologa, sina srpske majke i pretposlednjeg romejskog cara).

Kasnije je Italija nekima bila samo usputna stanica, ali ipak presudna, bez koje ne bi uspeli, kao što je slučaj sa Domenikosom Teotokopulosom, „El Grekom”, koji je rođen stotinu godina posle sloma Romejskog carstva, na mletačkom Kritu, i koji je bio španski slikar i vajar, pošto je najveći deo svog života proveo u Toledu, tom španskom Kosovu.

(Telegraf.rs)