Zašto je pukovnik Kajafa, heroj Kolubarske bitke, do smrti držao spuštene roletne na kući

Marš srpske vojske 1914. godine, početkom Velikog rata. Foto: Wikimedia/Everett, Marshall, 1863-1939

Krajem novembra 1914. privodile su se kraju žestoke borbe u sklopu prve, defanzivne faze Kolubarske bitke; pripremala se naša snažna kontraofanziva, koja će kao metla smeće počistiti dušmansku vojsku sa tla Kraljevine Srbije.

Pod takvim okolnostima neprestane vatre, u štab Dunavske divizije I poziva, u sastavu Prve armije đenerala Mišića, na adresu komandanta stigla je poruka njegove supruge, skrhane majke 14-godišnjeg mladića, koji je podlegao tifusu. Pisalo je: „Danas je umro naš sin Pavle. Sahrana sutra”; kratki odgovor koji je odmah otposlat glasio je: „Branislava, ja kao otac jako žalim što mi je umro sin, ali i ovde su moja deca i ginu svakog dana. Milivoje.”

Ovaj neverovatni odgovor, od kojeg se svaki pristojni čovek ježi, napisao je pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa, heroj Balkanskih ratova, heroj Velikog rata, osramoćen političkim intrigama, penzionisan 1917. u sklopu likvidacije „Crne ruke”.

Srpski pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa, heroj Oslobodilačkih ratova 1914—1918. Foto: Wikimedia/Digitalna Narodna biblioteka Srbije

Rođen 20. juna 1868. u Beogradu, bio je spreman da taj isti Beograd avgusta 1914. brani od Austrougara po cenu njegovog sravnjivanja sa zemljom; diplomac svih naših vojnih škola; starešina pitomaca Vojne komande od 1897. do 1902. godine; učesnik Majskog prevrata, tokom kojeg je njegov bataljon Sedmog pešadijskog puka čuvao prilaze dvoru, dok su zaverenici tražili bračni par da ga divljački ubiju i iskasape.

Kajafa je bio jevrejski prvosveštenik u vreme Hristova raspeća, glavni vinovnik tog događaja; Anđelkoviću su podređeni oficiri, podoficiri i vojnici prišili taj nadimak zbog njegove svireposti i strogosti, ali ga je on s ponosom nosio; na koji god da je način održavao disciplinu, njegovi podvizi iz Oslobodilačkih ratova 1912—1918. oprali su ga i poništili su svaku negativnost takvog pristupa.

Na čelu Javorske brigade, samoinicijativno se probivši duboko u neprijateljsku pozadinu, on je 1912. zauzeo Sjenicu, Prijepolje i Pljevlja; godinu dana kasnije je komandovao Osogovačkim odredom koji je Bugare tukao u Boju na Govedarniku, jurišajući sa svojim vojnicima tri puta na željeni položaj i tri puta ga otimajući od brojnijeg i naoružanijeg neprijatelja.

Početkom Prvog svetskog rata, dok je vojvoda Putnik, posle puštanja iz austrougarskog pritvora (u vreme Julske krize on se lečio u jednoj austrougarskoj banji: toliko su evropske elite bile nesvesne onoga što se sprema), preko Rumunije putovao ka Srbiji, Vrhovna komanda, privremeno izmeštena u Kragujevcu, i vlada u Nišu, ostavili su Kajafi, komandantu Dunavske divizije, odluku o tome šta s Beogradom: već rekosmo šta je odlučio.

Srpska vojska u Zemunu septembra 1914. tokom Sremske ofanzive. Foto: Wikipedia/http://mladenzujovic.com/album/A_album/aS_Page24.html

Kajafa je zatim bio jedan od glavnih zapovednika Sremske ofanzive, tokom koje je srpska vojska izvršila ograničeni prepad na austrougarski Srem, nekoliko puta zauzimajući Zemun i druga mesta, kao i na južni Banat, gde su 12. septembra naše jedinice umarširale u Borču i Ovču. Potom se pukovnik Anđelković u drugoj polovini septembra istakao u Bici na Mačkovom kamenu, na Drini, ali najviše je zapamćen po herojstvu iz Kolubarske bitke, gde smo negde i počeli ovu priču.

Naime, Kajafa je sa svojim vojnicima gonio neprijatelja takvom silinom i brzinom, ispred svih ostalih naših jedinica, da je ovaj „za sobom ostavljao topove, komoru, bolnice, jednom rečju kod neprijatelja je izazvala takvu paniku, da su pred sobom videli samo jedan cilj – stići do Drine pa makar bez oružja. Najistaknutije mesto u ofanzivi Prve armije pripalo je Drinskoj diviziji prvog poziva i njenom komandantu Milivoju Anđelkoviću Kajafi.”

Kajafa je samoinicijativno gonio 16. korpus, kod Mionice došao u pozadinu 15. korpusa i oslobodio Valjevo, za šta je odlikovan Karađorđevom zvezdom s mačevima III stepena, ali i kritikovan, pošto je regenta Aleksandra doveo na prvu liniju fronta, rizikujući mu život (kraljević Đorđe je, nevezano za Kajafu, u istoj situaciji bio teško ranjen na Mačkovom kamenu).

„Crna ruka” planove kuje. Foto: Wikimedia/public domain

Smenjen je avgusta 1916. posle jednog poraza od Bugara na Solunskom frontu (oni koji ga brane kažu da nije bio dobro obavešten o brojnosti neprijatelja; ovi drugi kažu da je prerano prešao u napad protiv nadmoćnijih bugarskih snaga, i doživeo teške gubitke); to sklanjanje sa položaja možda mu je spasilo život, jer je jula naredne godine, kao pripadnik organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, samo penzionisan, dok je njegov bliski prijatelj i saborac Apis, zajedno sa Vulović i Malobabićem, streljan.

U međuratnom periodu se može govoriti i o progonu ovog ratnog heroja, bliskog prijatelja kraljevića Đorđa; nakon što je ovaj došao u kraljevu nemilost, došao je i Kajafa, kojem su pretresali stan i pronašli „dva sanduka Kraljevića Đorđa” koji su bili „zaključani i plombirani” (njih dvojica su se spremali za put u Švajcarsku, preko Soluna, gde su planirali posetiti Apisov grob.) Kajafa je pritom u štampi „optužen” za komunističku propagandu.

Kada se sve smirilo, Aleksandar je Kajafi poslao maršala dvora: svratio bi kod njega kad sledeći put bude prolazio Smiljanićevom, da mu lično donese ponudu generalskog čina sa svim prinadležnostima, a osetiće se dobrodošlim ako roletne budu podignute. Kajafa je maršalu odgovorio: „Pozdravite Njegovo Veličanstvo i recite mu da je on gospodar u svojoj zemlji, a ja u svojoj kući.” Roletne su ostale spuštene, i ostaće takve i nakon Marseljskog atentata, sve do Kajafine smrti 6. februara 1940. godine.

(Telegraf.rs)