Braća Anđelović, jedan srpski veliki vojvoda, drugi turski veliki vezir: Epska priča o krvi i izdaji

Srpska despotovina tokom poslednje faze svog postojanja, u periodu 1455—1459. Foto: Wikimedia/PANONIAN

Posle uspona kuće Anđel u 12. veku, koji je kulminirao zacarenjem Isaka II, prvog od tri cara iz te (neslavne) romejske dinastije koja je svojim postupcima i unutrašnjim sukobima dovela do pada Carigrada 1204. i razgradnje Romejske carevine od strane latinskih krstaša, ova familija se, iskoristivši povoljne okolnosti, fragmentirala i raširila.

Jedan ogranak, čiji su preci u 13. veku odbacili prezime „Anđel” i usvojili tada prestižnije „Duka”, bila je kuća Filantropena, koja je tokom raspada Srpske carevine posrednim putem ovladala Tesalijom, nakon što je Jovan Uroš, sin Simeona Nemanjića, abdicirao u korist svog pašenoga, kesara Aleksija Filantropena (obojica su bili oženjeni ćerkama velmože Radoslava Hlapena, čija je oblast bila pritešnjena između njihovih zemalja i onih Mrnjavčevića).

Osmanskim zauzećem Tesalije 1394, nekoliko članova porodice iselilo se u Zemlju Brankovića. Praunuci kesara Aleksija i unuci (ili praunuci) njegovog naslednika (sina ili brata, istoriografija nije posve sigurna) Manojla, rođeni su oko 1420, najverovatnije u Novom Brdu: Mihailo i onaj oko čijeg pravog ime nismo sigurni.

Bili su sinovi Mihaila Anđelovića i žene čije ime istorija nije zapamtila, a koja je možda bila srpskog a možda i grčkog porekla, izvore se razilaze; Laonik Halkokondil kaže da je 1427, dok je s bratom i majkom putovao ka Smederevu, jedan od dva dečaka otet u turskom prepadu i odveden u Jedrene, gde je primio islam i postao janičar Mahmud, dok su mu brat i majka uspeli da se izvuku.

Mahmud-paša Anđelović, veliki vezir Osmanske carevine, kapudan-paša, ranije i beglerbeg Rumelije, bio je rođeni brat Mihaila Anđelovića, velikog čelnika i velikog vojvode Srpske despotovine, a posle smrti despota Lazara Brankovića i regenta. Foto: Wikimedia/Ahmed Naksi

Do tog trenutka, Filantropeni su već izvesno posrbljena porodica, na šta ukazuje i njihovo korišćeno prezime Anđelović ili Angelović, mada su patrilinearno gledano bili Grci, i možemo pretpostaviti pravoslavci; zato buni Mahmudovo pismo navodno upućeno Senatu (Veću umoljenih) Dubrovačke republike 1467, u kojem sebe naziva „Abogovićem Hrvatom”, možda želeći da kaže da je od hrvatske vere, tj. da je izvorno bio katolik, mada ni ovo „Abogović” nije ništa manje zbunjujuće.

(Vezivati veru za dominantni politički etnonim na ovim prostorima na kojima postoji preplitanje vera, bilo je posve uobičajeno i za to i za kasnije doba; tako ćete na dalekom zapadu Zapadnog Balkana u to isto doba naći ljude „srpske vjere”, dok ćete za one koji su primili islam čuti da su se „poturčili” — prvo ne znači da se radi o etničkim Srbima već o pravoslavcima—kasnije specifično onim pravoslavcima koji se nalaze pod crkvenom vlašću Pećke patrijaršije—drugo ne znači da se radi o etničkim Turcima već o muslimanima.)

Mahmud je postao drug budućeg sultana Mehmeda II Osvajača, koji ga je početkom svoje druge vladavine (prva je trajala dve godine, druga trideset) uzvisio prvo do vezira, zatim do beglerbega Rumelije, i konačno 1456. do velikog vezira (13. po redu u povesti Osmanske carevine); posle deset godina na tom položaju, šest godina je bio kapudan-paša (veliki admiral osmanske flote), a onda ponovo veliki vezir od 1472. do 1474, u mandatu koji se okončao svilenim gajtanom oko njegove šije, po naređenju sultana.

Naime, Mahmud-paša je okrivljen za iznenadnu smrt carevića Mustafe, omiljenog sina Mehmeda II, zato što je ovaj navodno imao ljubavnu vezu sa Mahmudovom ženom; nije bilo dokaza, ali bilo je dovoljno što sultan sumnja: u takvoj situaciji, dokaz i nije potreban, jer Mahmud-pašino ostajanje u životu postaje samo po sebi neodrživo, budući da sugeriše sultanovu slabost.

„Sultan Mehmed II Osvajač”, Paolo Veroneze (1528—1588), nepoznat datum. Foto: Wikipedia/Paolo Veronese

Tokom njegovog prvog veljivezirovanja, 1459. je palo Smederevo po drugi put i likvidirana je Srpska despotovina, koja će do 1528. (ili 1537) opstati kao pravna fikcija na prostoru Ugarske kraljevine; 1463. pala je Bosanska kraljevina, koja je nominalno bila pod Ugarskom, pa 1466. i najveći deo Hercegovine Svetog Save, posle smrti hercega Stefana Vukčića Kosače; uopšte uzev, Mahmud-paša je bio uspešan veliki vezir, i uspešan pesnik, koji je pod pseudonimom Adni stvarao na turskom i farsiju.

S druge strane, njegov brat Mihailo je imao recipročan uspeh, ili barem sličan, u dosta slabijoj državi i sa slabijom konkurencijom u borbi za vrh vlasti: postao je veliki čelnik i veliki vojvoda Đurđa i Lazara Brankovića. Dva brata su zapravo bili posrednici u pregovorima između srpskih despota i turskog sultana, vodeći se izgleda više svojim ličnim i porodičnim interesima, nego interesima monarha koje su zastupali, ili država u čijem su vladanju učestvovali.

Možemo samo da zamislimo spletke koje su zajedno kovali, nalazeći se u jedinstvenoj situaciji, kakva možda nikada ni pre ni posle nigde nije nastala: a da su spletkarili znamo pouzdano, zbog onoga što se desilo posle smrti despota Lazara 20. februara 1458, kada je Mihailo postao jedan od tri namesnika, uz slepog Lazarevog brata Stefana Brankovića i Lazareve udove Jelene.

Jelena se oslanjala na hrišćanske Ugare, dok se Mihailo zbog brata prirodno oslanjao na Turke, nadajući se, izgleda, da će ga ovi ustoličiti za srpskog despota; samo mesec dana nakon Lazareve smrti, Mihailo je 31. marta bačen u tamnicu, pošto je potajno uveo turske vojnike u Smederevo, a onda posle kraće borbe sa stražom i uzbunjenim građanstvom bio nadvladan a Turci pobijeni.

Smederevska tvrđava u naše vreme, tokom manifestacije „Vitezovi i legende”. Foto: Nikola Tomić

Smederevo je palo bez borbe godinu dana kasnije, ponajmanje krivicom onoga koji ga je predao, bosanskog kralja Stefana Tomaševića, čoveka katoličke vere, poslednjeg srpskog despota u zemlji; ali do tada se situaciju s Mihailom promenila. Poslat u Dubrovnik (tada pravno gledano u sastavu Ugarske), pod stražom Damnjana Đorđića ili Đurđevića, oslobodio se krajem 1458. i otišao bratu, koji mu je dodelio timar, tj. feud.

Posle povratka u Srbiju, 1464. se javlja kao ktitor manastira Nova Pavlica, braće Musića zadužbine, čiju je obnovu, za episkopovanja raškog mitropolita Joanikija, verovatno sam platio; svakako je platio oslikavanje nove priprate; ove informacije pokazuju u kojoj je meri je ova grana Filantropena bila posrbljena, s obzirom da se nije vratio u grčke krajeve već u srpske.

Kasnije se zamonašio i preminuo kao kaluđer Makarije. Njegove postupke iz perioda regentstva lako je kritikovati iz savremene, nacionalističke perspektive, što znači zaslepljene: ondašnji čovek uopšte nije razmišljao u kategorijama nacije, koje nisu postojale na način na koji postoje danas; ne postoji nijedan vladar koji se vodio nekim opštim interesom: kada Nemanjići u dokumentima pominju „otačastvo”, oni misle na porodičnu zaostavštinu, na očevinu, dedovinu, a ne na „otadžbinu” u savremenom smislu.

Da je Mihailo uspeo da postane despot, malo je verovatno da bi preživeo bratovljev pad i stoga je malo verovatno da bi Srpska despotovina vremenom dobila isti status kao i Vlaška kneževina, koja nikada nije u potpunosti pala pod Turke, nego je postojao institucionalni kontinuitet; mi ne bismo mogli tako dobro da prođemo, u našem slučaju geografija je bila neumoljiva: nalazimo se direktno na putu ka Beču, ka srcu Evrope.

(Telegraf.rs)