Poslednji car iz dinastije Nemanjić nije bio sin cara Dušana: Ko se krio iza monaškog imena Joasaf?

Simeon-Siniša, sin kralja Stefana Dečanskog sa drugom suprugom Marijom Paleolog, na fresci u manastiru Visoki Dečani. Foto: Wikimedia/XIV century serbian painter

Posle smrti cara Dušana (1355) i zacarenja njegovog sina Uroša V, nestankom sa političke mape jedne snažne i izvanredne ličnosti, na površinu su isplivale sve unutrašnje suprotnosti Srpske carevine, nerešena pitanja, sukobljene ambicije, strukturalne greške koje su pravljene prilikom nadgradnje srpske države. Bio je to proces na koji će dosta nalikovati raspad SFRJ posle Titove smrti.

Jedna od oblasti koje su se za carevanja Uroša V odmetnule, bila je Carstvo Simeona Uroša, tj. Simeona-Siniše, kako se on „po srpski” u kući Nemanjić nazivao; Siniša je bio Dušanov polubrat i polustric cara Uroša, dete iz drugog braka Stefana Dečanskog s Marijom Paleolog; bio je dvadesetak godina mlađi od Dušana, a desetak stariji od sinovca.

Mada ga naša „državna” istoriografija ne priznaje za legitimnog cara, on je ipak sebe tako titulisao i neki su ga u ono vreme za cara priznavali — nazivao se „carem Romeja i Srba i sve Albanije”, „carem Romeja i Srba” te „carem Romeja i Srbije” — a Uroš nije mogao da povrati vlast na njegovim teritorijama.

Jedan od razloga zbog kojih ga ne smatramo svojim carem leži i u tome što mu je majka bila Grkinja, pa se smatra da je bio isuviše pogrčen, kao da Dušan nije bio pogrčen (bio je i te kako), i kao da i Dušanu majka nije bila strankinja (ako je Simeon zbog majke bio Grk, onda je Dušan bio Bugarin).

Proces razgradnje Srpske carevine: političko stanje oko 1360. godine. Foto: Wikimedia/SerbianPaleontologist

Iako nema nikakve sumnje da je Simeon Grcima davao prednost (to se vidi već iz njegove intitulacije), ne sme se zanemariti stepen uticaja Vizantije na srpske društvene prilike (političke, privredne, kulturne, svake) od 12. veka pa nadalje — ne samo na one kojima su majke bile Romejke, već na sve, od glave države i crkve do repa.

Simeon nije bio nikakav izuzetak ili anomalija, kod njega je to možda samo bilo otvorenije i izraženo na manje hipokritički način, uostalom, treba uzeti u obzir i da mu je stanovništvo mahom bilo grčko i arbanaško, iako je vlastela izgleda većinom bila srpska.

A nije vladao zanemarljivim prostorom: Sinišina država prostirala se Epirom i Tesalijom, praktilno čitavim jugom Dušanove carevine, i nadživela je onu „zvaničnu”, koja je nestala kao politički subjekt smrću Uroša V Nejakog, par meseci posle Maričke bitke.

Meteori sa slavnim manastirima na njihovim vrhovima. Foto: Wikimedia/ Stathis floros

Zanimljivo, mada je Sinišino carstvo nadživelo ono zvanično, Siniša nije nadživeo svog sinovca, pošto je umro 1370. godine. Nasledio ga je njegov sin Jovan Uroš, rođen 1350. iz braka sa Tomaisom Orsini, ćerkom epirskog despota i kefalonijskog grofa Jovana II Orsinija, koji će tako postati poslednji Nemanjić s carskim zvanjem, iako ne zadugo.

Naime, Jovan Uroš je već 1372. abdicirao u korist jednog svog rođaka, Aleksija Anđela Filantropena, čiji će se potomci iseliti u Srbiju i zaigrati važnu ulogu u našoj i turskoj politici sredinom 15. veka; bivši car se potom zamonašio, pod uticajem monaha Atanasija, i postao (prepodobni) Joasaf, „otac Meteora”, čije je monaške zajednice već i njegov otac zdušno pomagao.

Sveti Atanasije Meteorit sa Prepodobnim Joasafom, glavnim ktitorom manastira Veliki Meteor: u pitanju je kaluđersko ime Jovana Uroša iz bočne kuće Nemanjić, sina samozvanog cara Simeona, sina kralja Stefana Dečanskog sa Marijom Paleolog. Foto: Wikimedia/User:Erud

Izgleda da je Jovan Uroš bio ktitor manastira Veliki Meteor, najvećeg od svih šest, budući da je oko 1387/1388. podigao zgrade i novu crkvu, a moguće je da je učestvovao u razvoju i ostalih pet manastira, pa su Nemanjići tako uspeli svoj pečat da udare i na možda najimpresivniju manastirsku celinu pravoslavnog sveta, imajući u vidu geografiju.

Jedne vreme je bio na Svetoj Gori, ali se vratio na Meteore 1401, i do svoje smrti, 1422. ili 1423. godine, ostao tamo. Inače je pre zamonašenja bio oženjen ćerkom velmože Radoslava Hlapena, sa kojom je imao tri sina i dve ćerke; Mavro Orbini tvrdi da ga je Radoslav Hlapen oslepeo, ali to treba uzeti sa velikom rezervom.

Jovan Uroš nije bio jedini car-Simeonov sin: njegov mlađi brat Stefan Uroš je posle očeve smrti možda držao Farfalu i možda za ženu sebi uzeo „ćerku Frančeska, gospodara Mesare”, kako kaže Orbini; svakako je postojao, iako se o njemu praktično ništa ne zna, sem da je umro posle 1386. godine.

(Telegraf.rs)