Šokantno otkriće: Demokratija, revolucije, jednakost... ne vredi, ono smo što su nam bili preci

Uprkos krupnim promenama u poslednjih 50-100-200 godina, društvena pokretljivost (ili socijalna mobilnost) nije se izmenila: na društvenoj lestvici, ili bolje reći piramidi, tamo smo gde su nam bili preci — tj. ogromna većina nas, bez obzira da li smo Srbi, Hrvati, Šveđani, Albanci, Englezi, Amerikanci ili Kinezi.

Socijalna mobilnost je uvek bila spora, od osvita civilizacije do danas, i čak ni demokratske revolucije, ni kapitalizam koji pogoduje pustolovnim preduzetnicima, ni masovna edukacija, ni napredne poreske politike, ni porast količine bogatstva i životnog standarda opšte populacije, ni emancipacija žena, ni sniženje nepotizma u zemljama srećnijim od Srbije, čak ni socijalističke revolucije, tamo gde su se odigrale — nisu uspele to da promene.

Preporučujemo

Na temelju prihoda vaših roditelja, moguće je pogoditi koliki su vaši prihodi: u proseku, radi se o 10% varijacije; i ne samo to, isto se može postići ako bi se analizirali prihodi čukun-čukunroditelja, kada bi kod nas postojali takvi podaci (retki su oni za koje postoje): u tom slučaju, sociolozi procenjuju da se radi o 50—60% varijacije u odnosu na celokupan rodoslov, koji bi obuhvatio više generacija.

Naravno, bogatstva porodica koje pripadaju višoj klasi propadaju a bogatstva porodica iz nižih klasa rastu, težeći proseku, što se naziva „regresijana srednju vrednost”, ali se radi o procesu koji traje 10—15 generacija, od 300 do 450 godina, što prevazilazi trenutne mogućnosti naučnog ispitivanja.

„Riblja pijaca”, Joahim Bekelar, 1570. Foto: Wikimedia/Joachim Bueckelaer/Museo di Capodimonte

Škotski ekonomista Gregori Klark, ekspert za društvenu pokretljivost i industrijsku revoluciju, s Univerziteta Južne Danske (ranije Univerziteta Kalifornije, Londonske škole ekonomije, Univerziteta Mičigena i Stanforda), u svom autorskom tekstu za „Njujork tajms” iz 2014, objašnjava da su ispitivali zastupljenost izvesnih retkih i specifičnih prezimena u Čileu, Kini, Engleskoj, Indiji, Japanu, Južnoj Koreji, Švedskoj i Sjedinjenim Državama.

Ustanovili su da su ista prezimena tokom niza vekova disproporcionalno zastupljena među elitama, uprkos svemu što se desilo i dešava. To ne znači da je penjanje uz socijalnu lestvicu nemoguće i da se ne dešava, niti da sve zavisi od nasleđenog položaja, ali unutrašnji podsticaj da se napreduje, darovitost, sposobnost prevazilaženja neuspeha — izgleda da su na neki način nasleđeni.

Klark daje kontroverznu ocenu da genetika igra značajnu ulogu (čak navodi uznemirujuće podatke iz Amerike i Skandinavije, koji pokazuju da životne prilike usvojene dece više zavise od statusa bioloških roditelja nego usvojitelja); ali mi kažemo da nije sve nasleđeno genetsko, porodice imaju i duhovno nasleđe; u svakom slučaju, on naglašava i da mi još uvek ne znamo kakva je tačna mehanika te naslednosti koja igra ulogu u socijalnoj mobilnosti.

Klark takođe kaže da alternativna „pomodna objašnjenja” (on ih tako naziva), poput kulturnih odlika, ekonomskih resursa porodice, društvenih veza, ne trpe bližu kritiku i ispitivanje; mi bismo dodali da oni moraju igraju ulogu, makar kratkoročnu.

„Gdanjsk u XVII veku”, Vojćeh Gerson, 1865. Na slici su prikazani baltički trgovci koji sklapaju posao. Foto: Wikimedia/Wojciech Gerson/National Museum in Poznań

U svom ispitivanju tim naučnika kojeg je Klark bio deo, pošao je od Švedske, koja je uz ostale nordijske zemlje jedna od ekonomski najjednakijih u pogledu prihoda; uprkos tome, u Švedskoj danas socijalna mobilnost nije veća nego u Britaniji ili SAD, nije čak veća ni od one kakva je bila u Švedskoj u 18. veku!

Krenimo od toga da postoje Šveđani plemenitog porekla (koji više nemaju političku moć, a čije podatke od 1626. čuva „Riddarhuset”, „Kuća Vitezova”), od kojih oko 56.000 ima retka prezimena, i relativno novija elita (trgovci, učenjaci, sveštenici) koja je tokom 17—18. veka latinizovala prezimena; i imajmo na umu da je 1901. zakonom ograničena mogućnost usvajanja „elitnijih” prezimena, pa su njihovi nosioci gotovo isključivo izdanci uglednih i istaknutih familija.

Kada se pogleda sadašnje stanje, dolazi se do frapantnih otkrića. Ispitivanje poreskog uzorka iz 2008. iz šest stokholmskih opština, pokazalo je da oni s retkim plemićkim prezimenima imaju 44% veće prihode od običnih Andersona, a oni s latinizovanim prezimenima 27% veće.

Trgovački karavan na kamilama u pokretu kroz pustinju. Preduzetnici, koji su se odvaživali na ovakve poduhvate i bili spremni da ulože i vreme i novac radi uvećanja zarade, na osnovu istraživanja profesora Klarka izvesno imaju bogato i uticajno potomstvo — u teoriji, barem. Foto: Wikimedia/LORENZOpacini

Retka plemićka prezimena su u Švedskoj advokatskoj komori šest puta zastupljenija od opšte populacije, a isto važi i za doktore. Možda još šokantnije zvuči podatak da su u periodu 2000—2012. na Univerzitetu Upsale elitna prezimena činila 60—80% onih koji su završili master-studije!

Slična ispitivanja u Engleskoj, gde poreski podaci pokazuju da su prezimena oko 1300. postala nasledna, dala su slične rezultate, a naučnici su ustanovili da socijalna mobilnost uopšte nije veća danas nego što je bila u srednjem veku. „Uprkos svoj kreativnoj destruktivnosti koja je oslobođena kapitalizmom, industrijska revolucija nije ubrzala pokretljivost”, kaže Klark.

I u srednjem i ranom novom veku, kao i danas, bilo je moguće nekoj familiji Bejker ili Smit da u sedam generacija od bede dođe do upisa na Oksford, ili da, kao u slučaju Čosera, njegov čukununuk bude imenovani naslednik Ričarda III, pre nego što je ovaj svrgnut; ili da, kao u slučaju familije Čamli (eng. Cholmondeley), neki njihovi pripadnici od baronskog statusa dođu do farmera.

„Sala Velikog veća, Duždeva palata”, Antonio Didzijani, 1758—1763. Po shvatanjima profesora Gregorija Klarka, potomstvo članova ovog mletačkog tela i danas bi moralo biti prezastupljeno u eliti Italijanske Republike ili barem regije Veneto. Foto: Wikimedia/Antonio Diziani /Gemäldegalerie

I tada, kao i sada, bio je moguć i vrtoglav uspon, srećna okolnost rađanja pojedinca izvanredno talentovanog, koji zatim svojoj familiji donese momentalnu promenu statusa, ali to nije nešto što se može predvideti; pritom je i pitanje koliko je takva promena dugoročno održiva, uostalom, i svojim očima svakodnevno gledamo ponašanje dece skorojevića (izreka „što je brzo, to je i kuso” ovde dobija sasvim novu dimenziju). Ali prosek se može predvideti, uspon i pad i u konačnici kretanje ka srednjoj vrednosti sporim korakom.

Ispitivanja i u drugim zemljama dala su iste rezultate, i nema potrebe da ih sve navodimo; možda jedino da pomenemo bizaran slučaj 13 ekstremno retkih kineskih prezimena (najmnogoljudnija zemlja sveta ima samo 4.000 prezimena, a 85% stanovništva nosi 100 najčešćih), koja su tokom 19. veka bila prezastupljena na imperijalnim ispitima za činovničke položaje.

Uprkos svim previranjima u 19. i 20. veku, uprkos svim ratovima s evropskim imperijalističkim silama, uprkos Bokserskom ustanku, Sinhajskoj revoluciji, Kineskom građanskom ratu, Prvom i Drugom japansko-kineskom ratu, Kineskoj revoluciji, Kulturnoj revoluciji (!) — na elitnim kineskim univerzitetima nosioci tih 13 prezimena su i dalje nesrazmerno zastupljeni među profesorima i studentima.

(Telegraf.rs)