Helen Keler je jedna od najvećih junakinja 20. veka: Živi dokaz da jedna osoba može da promeni svet

Nepokolebana slepilom i gluvoćom, Helen Keler je postala jedna od najvećih humanitarnih radnika i radnica 20. veka, spisateljica posvećena edukaciji, kako šireg društva o sebi i sebi sličnima, tako i sebi sličnih, zagovornica prava slepih i ženskog prava glasa, jedan od nekoliko osnivača Američke unije za građanske slobode 1920. godine.

Rođena je 27. juna 1880. u Taskambiji, Alabama, kao starija od dve ćerke Artura Kelera, farmera, novinskog urednika i konfederativnog veterana, i njegove druge supruge Ketrin Adams Keler, obrazovane žene poreklom iz Memfisa. Par meseci pre Heleninog drugog rođendana, teška bolest, možda meningitis ili šarlahna groznica, ostavile su je gluvom i slepom.

Preporučujemo

Pošto nije mogla da govori, pre svoje sedme godine nije primila nikakvo formalno obrazovanje, a s porodicom je komunicirala dodirujući njihova lica, po grimasama razumevajući njihova osećanja. Majka je prepoznala ćerkinu inteligenciju i uskoro angažovala En Saliven, koja je završila Perkinsovu školu za slepe, i koja je ostala Helenina učiteljica i mentorka do kraja života.

Saliven ju je učila spelovanju vrhom prsta po dlanu i ona je kroz par nedelja počela da shvata čitanje i pisanje; posle godinu dana, odvela ju je u Perkinsovu školu u Bostonu, da nauči Brajevu azbuku i kucanje na posebnoj pisaćoj mašini. Vremenom je savladala i znakovni jezik, da čita s tuđih usana dodirom, da govori; a njen napredak su usrdno pratile novine, jer je to tada bila neuobičajena pojava.

Helen Keler sa En Saliven jula 1888. Foto: Wikipedia/ Stanton Avery Special Collections

Keler je s 14 otišla u Njujork, gde je provela dve godine unapređujući govor; vrativši se u Masačusets, pohađala je Kembričku školu za mlade devojke, a potom upisala Redklifski koledž, na kojem je, uvek imajući Saliven pored sebe, diplomirala 1904, postavši tako prva gluvoslepa osoba kojoj je to pošlo za rukom.

Mark Tven je bio toliko impresioniran, da je svog bogatog prijatelja Henrija Rodžersa molio da pomogne njenom obrazovanju; bilo je to i razumljivo: čak i pre nego što je dovršila školovanje, što je tada bilo teška misija i za zdrave žene, a kamoli slepe i gluve, izdala je dve knjige, „Priču mog života” (1902) i „Optimizam” (1903).

Otvorivši sebi put ka spisateljskoj karijeri, napisala je tuce knjiga i bezbroj članaka za ugledne časopise, zagovarajući prevenciju slepila kod dece i druga važna društvena pitanja. Kada se Saliven 1905. udala za društvenog kritičara Džona Mejsija, Keler je prešla da živi s njima; tada i počinje da postaje politički svesna.

Helen Keler čita Brajevim pismom oko 1907. Foto: Wikipedia/Odeljenje za štampu i fotografije Kongresne biblioteke

Podržavala je sifražetski pokret, prigrlila socijalizam, zagovarala prava slepih, bila pacifista tokom Velikog rata, osnivačica Američke fondacije za prekomorske slepe, koja je imala za cilj da pomogne ratnim vojnim invalidima koji su ostali slepi u borbi, a koja je kasnije preimenovana u „Helen Keler Intl”, ujedno proširivši svoje polje delovanja.

Njena priča se na velikom platnu našla već 1919. godine, filmom „Oslobođenje” (Deliverance); 1920. je sa Džejn Adams, Kristal Istman i nekolicinom drugih, osnovala gorepomenutu Američku uniju za građanske slobode, a 1924. Američku fondaciju za slepe. Već u tom međuratnom periodu posetila je mnoge strane zemlje, između ostalog i Kraljevinu Jugoslaviju: 1931. bila je gost Doma slepih u Zemunu.

I posle smrti En Saliven 1936. nastavila je da predaje u i van Amerike, s drugim pomoćnicama, postavši jedna od najcenjenijih žena u svetu, iako su je kod kuće ponekad kritikovali zbog socijalističkih stavova; tokom Drugog svetskog rata obilazila je vojne bolnice i svojim životnim iskustvom tešila vojnike, a 1946. krenula na veliku međunarodnu turneju, za 11 godina posetivši 35 zemalja na pet kontinenata.

Spomenik posvećen En Saliven i Helen Keler u Masačusetsu. Foto: Wikipedia/Daderot

Drugi film o njenom životu, dokumentarac „Helen Keler u svojoj priči” (poznat i kao „Nepokorena”), dobio je Oskara 1955, dok je 1960. Pulicerovu nagradu dobio komad „Čudotvorka”, inspirisan Kelerinom autobiografijom „Priča mog života” ali s fokusom na En Saliven, po kojem je dve godine kasnije snimljen i film; u međuvremenu, 1961, Helen je doživela moždani udar i povukla se iz javnog života.

1964. Lindon Džonson ju je odlikovao Predsedničkom medaljom slobode, što je najviše i najprestižnije civilno odlikovanje koje može da dodeli šef Bele kuće, rame uz rame s Kongresnom zlatnom medaljom (koju dodeljuje Kongres SAD), a koje je tada bilo novo, s obzirom da ga je Kenedi ustanovio prethodne godine.

Preminula je 1. juna 1968. u svom domu u Konektikatu, a sahranjena je u Nacionalnoj katedrali u Vašingtonu. Još uvek je inspiracija, kako za ljude s invaliditetima, tako i za one bez njih; ako je ona mogla, verovatno možete i vi (u teoriji; u praksi, malo je drugačije).

(Telegraf.rs)