Helen Keler je jedna od najvećih junakinja 20. veka: Živi dokaz da jedna osoba može da promeni svet
Helen Keler je rođena 1880. kao zdrava devojčica, ali je pre svog drugog rođendana, zbog bolesti oslepela i ogluvela. Premostivši ogromne prepreke pred sobom, postala je jedna od najcenjenijih žena u svetu
Nepokolebana slepilom i gluvoćom, Helen Keler je postala jedna od najvećih humanitarnih radnika i radnica 20. veka, spisateljica posvećena edukaciji, kako šireg društva o sebi i sebi sličnima, tako i sebi sličnih, zagovornica prava slepih i ženskog prava glasa, jedan od nekoliko osnivača Američke unije za građanske slobode 1920. godine.
Rođena je 27. juna 1880. u Taskambiji, Alabama, kao starija od dve ćerke Artura Kelera, farmera, novinskog urednika i konfederativnog veterana, i njegove druge supruge Ketrin Adams Keler, obrazovane žene poreklom iz Memfisa. Par meseci pre Heleninog drugog rođendana, teška bolest, možda meningitis ili šarlahna groznica, ostavile su je gluvom i slepom.
Preporučujemo
Ljubavnika skrivala na tavanu 10 godina: Muža ubeđivala da u kući imaju duhove
„Titanikova” braća blizanci: Evo kakva je sudbina zadesila „Olimpik” i „Britanik”
Pošto nije mogla da govori, pre svoje sedme godine nije primila nikakvo formalno obrazovanje, a s porodicom je komunicirala dodirujući njihova lica, po grimasama razumevajući njihova osećanja. Majka je prepoznala ćerkinu inteligenciju i uskoro angažovala En Saliven, koja je završila Perkinsovu školu za slepe, i koja je ostala Helenina učiteljica i mentorka do kraja života.
Saliven ju je učila spelovanju vrhom prsta po dlanu i ona je kroz par nedelja počela da shvata čitanje i pisanje; posle godinu dana, odvela ju je u Perkinsovu školu u Bostonu, da nauči Brajevu azbuku i kucanje na posebnoj pisaćoj mašini. Vremenom je savladala i znakovni jezik, da čita s tuđih usana dodirom, da govori; a njen napredak su usrdno pratile novine, jer je to tada bila neuobičajena pojava.
Keler je s 14 otišla u Njujork, gde je provela dve godine unapređujući govor; vrativši se u Masačusets, pohađala je Kembričku školu za mlade devojke, a potom upisala Redklifski koledž, na kojem je, uvek imajući Saliven pored sebe, diplomirala 1904, postavši tako prva gluvoslepa osoba kojoj je to pošlo za rukom.
Mark Tven je bio toliko impresioniran, da je svog bogatog prijatelja Henrija Rodžersa molio da pomogne njenom obrazovanju; bilo je to i razumljivo: čak i pre nego što je dovršila školovanje, što je tada bilo teška misija i za zdrave žene, a kamoli slepe i gluve, izdala je dve knjige, „Priču mog života” (1902) i „Optimizam” (1903).
Otvorivši sebi put ka spisateljskoj karijeri, napisala je tuce knjiga i bezbroj članaka za ugledne časopise, zagovarajući prevenciju slepila kod dece i druga važna društvena pitanja. Kada se Saliven 1905. udala za društvenog kritičara Džona Mejsija, Keler je prešla da živi s njima; tada i počinje da postaje politički svesna.
Podržavala je sifražetski pokret, prigrlila socijalizam, zagovarala prava slepih, bila pacifista tokom Velikog rata, osnivačica Američke fondacije za prekomorske slepe, koja je imala za cilj da pomogne ratnim vojnim invalidima koji su ostali slepi u borbi, a koja je kasnije preimenovana u „Helen Keler Intl”, ujedno proširivši svoje polje delovanja.
Njena priča se na velikom platnu našla već 1919. godine, filmom „Oslobođenje” (Deliverance); 1920. je sa Džejn Adams, Kristal Istman i nekolicinom drugih, osnovala gorepomenutu Američku uniju za građanske slobode, a 1924. Američku fondaciju za slepe. Već u tom međuratnom periodu posetila je mnoge strane zemlje, između ostalog i Kraljevinu Jugoslaviju: 1931. bila je gost Doma slepih u Zemunu.
I posle smrti En Saliven 1936. nastavila je da predaje u i van Amerike, s drugim pomoćnicama, postavši jedna od najcenjenijih žena u svetu, iako su je kod kuće ponekad kritikovali zbog socijalističkih stavova; tokom Drugog svetskog rata obilazila je vojne bolnice i svojim životnim iskustvom tešila vojnike, a 1946. krenula na veliku međunarodnu turneju, za 11 godina posetivši 35 zemalja na pet kontinenata.
Drugi film o njenom životu, dokumentarac „Helen Keler u svojoj priči” (poznat i kao „Nepokorena”), dobio je Oskara 1955, dok je 1960. Pulicerovu nagradu dobio komad „Čudotvorka”, inspirisan Kelerinom autobiografijom „Priča mog života” ali s fokusom na En Saliven, po kojem je dve godine kasnije snimljen i film; u međuvremenu, 1961, Helen je doživela moždani udar i povukla se iz javnog života.
1964. Lindon Džonson ju je odlikovao Predsedničkom medaljom slobode, što je najviše i najprestižnije civilno odlikovanje koje može da dodeli šef Bele kuće, rame uz rame s Kongresnom zlatnom medaljom (koju dodeljuje Kongres SAD), a koje je tada bilo novo, s obzirom da ga je Kenedi ustanovio prethodne godine.
Preminula je 1. juna 1968. u svom domu u Konektikatu, a sahranjena je u Nacionalnoj katedrali u Vašingtonu. Još uvek je inspiracija, kako za ljude s invaliditetima, tako i za one bez njih; ako je ona mogla, verovatno možete i vi (u teoriji; u praksi, malo je drugačije).
(Telegraf.rs)
Povezane vesti
"Lave, ova ti je došla glave!" Jovana Jeremić zadirkivala dečka zbog viralnog trenutka, objavila hit snimak
Tramp razgovarao sa Abasom: "Radiću na zaustavljanju rata"
Rasističke poruke za Afroamerikance širom SAD posle predsedničkih izbora: FBI pokrenuo istragu
<% post.title %>
Šta pobeda Donalda Trampa znači za Kinu: Hoće li Si Đinping patiti ili slaviti?
Video: Vidi se da je tek postao deda: Hteo da ušuška unuče pa upao u krevetac
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Profesoru na fakultetu prišao student i rekao: "Umro mi je otac", dobio je odgovor koji će pamtiti čitavog života: "HTEO JE DA MI POKAŽE I UMRLICU"
Svetlana je ušla u apoteku i kupila lekove, a onda joj je jedan dan zazvonio telefon: "Zdravo, ja sam Mira. Brzo dođite, kod nas je nešto vaše"
Radivoj šetao sa ženom kad je iznenada kleknula nasred ulice u Šapcu: "Rekla mi je samo jednu rečenicu i legla na trotoar. Minut kasnije zakmečala je beba"
