Švajcarac koji je pokušao da sâm ubije Hitlera: Novi Viljem Tel ili slučaj za psihijatriju?

Moris Bavo, Švajcarac koji je pokušao da ubije Hitlera u jesen 1938. Foto: Wikimedia/einestages.spiegel.de

Čak i da je uspeo u svom naumu, i promenio tok istorije, ime Morisa Bavoa bi verovatno ostalo slabo poznato van Nemačke i rodne Švajcarske: da je Hitler ubijen novembra 1938, pre najgorih stvari po kojima ga zlopamtimo, ne bismo mogli spoznati istinski značaj tog čina, pa nam ni ime izvršioca ništa posebno ne bi značilo, bio bi on tek još jedan atentator iz tog doba, neki tip koji je ubio nekog ondašnjeg nemačkog diktatora; u svakom slučaju — fusnota.

Preporučujemo

A možda ne bi trebalo da bude; Moris Bavo (Maurice Bavaud) je interesantna ličnost, a njegov pokušaj likvidacije Adolfa Hitlera svakako jedan od bizarnijih pokušaja atentata za koji znamo. Pre svega, treba naglasiti da se radi o diletantskom pokušaju, da je Bavo bio osoba upitne inteligencije i upitnog mentalnog zdravlja, kao i upitnih motiva.

Rodio se 15. januara 1916. u Nešatelu, glavnom gradu istoimenog frankofonog švajcarskog kantona; bio je šegrt tehničkog crtanja pre nego što je odlučio da postane misionar, zbog čega se preselio u Francusku, u Bretanju, gde se upisao u semenište u Sen Brijeku; tamo je postao član jedne antikomunističke grupe, na čijem čelu se nalazio momak koji ga je ubedio da je naslednik Romanova i da će postati car kada boljševike zbace s vlasti.

Iz nejasnih razloga, postao je uveren da će to postati ostvarivo nakon Hitlerove smrti, zbog čega je počeo da planira atentat, jedan od mnogih koji su pokušani na „firera”. Prvo se preko Baden-Badena (Nemačka) vratio u domovinu, u Bazel, gde je kupio poluautomatski pištolj „šmajser”, i sa njim prešao granicu, vrativši se u Nemačku.

Adolf Hitler okružen nekim od najbližih saradnika, tokom Marša u Minhenu kojim je obeležena 15. godišnjica Pivničkog puča. Ovom prilikom je Moris Bavo nameravao da izvrši atentat, ali je odustao jer nije hteo da strada bilo ko sem Hitlera. Foto: DPA / AFP / Profimedia

Odmah je zapucao u Berlin, gde mu je neki policajac, u blaženom neznanju, rekao da Hitlera, ako stvarno želi da ga lično upozna, to može učiniti s pismom preporuke od neke značajne strane ličnosti; u suprotnom, može otići do Minhena, gde će Hitler boraviti tokom proslave 15. godišnjice Pivničkog puča.

Bavo je sledio uputstvo, predstavio se kao švajcarski novinar, kupio kartu za dobro mesto, i namerio da ubije „firera” tokom parade 9. novembra; ali je odustao iz neobičnog razloga: Hitler je marširao ulicom zajedno sa nacističkom vrhuškom, a on njih nije hteo da povredi.

Pošto mu je to propalo, kupio je skupi papir i falsifikovao pismo Pjera Tetanžea, francuskog fašiste koji će kasnije za vreme nemačke okupacije biti ono što bismo mogli nazvati gradonačelnikom Pariza (najverovatnije će spasiti grad od uništenja 1944), u kojem se kaže da kod sebe nosi drugo pismo, samo za Hitlerove oči.

Tu se sve pretvara u lakrdiju: Bavo putuje u Berhtesgaden, verujući da je Hitler tamo; stigavši na odredište, saznaje da se Hitler i dalje nalazi u Minhenu; vraća se u Minhen, samo da bi saznao da je Hitler otputovao u Berhtesgaden. Ostavši bez novca, bez karte se ukrcava na voz za Pariz, ali ga otkrivaju kondukteri, i kao stranca predaju Gestapou.

Spomenik Morisu Bavou u opštini Otriv, kanton Nešatel, Švajcarska. Foto: Wikimedia/Хрюша

Tokom ispitivanja otkriva da je hteo da ubije Hitlera — iako može da kaže bilo šta i da izvuče živu glavu. Prebacuju ga u Berlin, gde im priča da je delovao sam, a kao svoje motive navodi to, što je Hitler pretnja za čovečanstvo, za švajcarsku nezavisnost, za katoličanstvo u Nemačkoj.

Švajcarski ambasador Hans Freliher, inače još uvek kontroverzna osoba u svojoj zemlji zbog otvorenih simpatija koje je pokazivao prema Trećem rajhu, javno ga osuđuje zbog njegovih postupaka, a zvanični Bern ne mrda prstom da bi ga spasao, čak navodno odbija da razmeni jednog nemačkog špijuna za njega.

Osuđen je i giljotiniran 14. maja 1941; posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući naporima njegovog oca, nemački sud je 1955. posthumno preinačio smrtnu kaznu Bavou u petogodišnju robiju, a naredne godine ukinuo i nju, pa je Savezna Republika Nemačka morala porodici da isplati 40.000 švajcarskih franaka.

Nazivan je kasnije „novim Viljemom Telom” (Rolf Hohut, kontroverzni nemački pisac i dramaturg), a raspravljalo se i o psihološkim aspektima njegovih postupaka. Konačno je i Savezno veće Švajcarske 1989. godine, pa ponovo 1998, priznalo da ondašnje švajcarske vlasti nisu uradile dovoljno za spas njegovog života; 2008. su Bavou odali i priznanje, a 2011. podignut mu je i mali spomenik u blizini Nešatela.

(Telegraf.rs)