Gde je nestala posada broda „Meri Selest”? Najveća mornarička misterija opstaje već 150 godina

Pogled na Njujork, Bruklin i Vilijamsburg 1859. godine. Foto: Wikimedia

5. decembra 1872, na oko 650 km istočno od Azora, posada kanadske brigantine „Dei Gratia” ugledala je brod kako pluta po uzburkanom okeanu, nekontrolisano se krećući ka njima. Videlo se da je i to nekakva brigantina; kapetan Dejvid Morhaus, uperivši svoj durbin, shvatio je da se radi o „Meri Selest”, koja je iz Njujorka isplovila osam dana pre njih.

Preporučujemo

Pošto je „Meri Selest” već trebalo da bude u Đenovi, svom odredištu, Morhaus je poslao ljude da se ukrcaju i ispitaju vanrednu situaciju; ispod palube su pronađene razbacane brodske karte, netaknute lične stvari članova posade, šestomesečne zalihe hrane i vode, dve pumpe za vodu rastavljene, s metar dubokom vodom na dnu broda ali neoštećenim tovarom industrijskog alkohola. Nedostajao je samo jedini čamac za spasavanje.

Tako je rođena možda najdugovečnija misterija u istoriji svetskog moreplovstva, a na pitanje, šta se desilo s desetočlanom posadom, nikada nije odgovoreno. Pobuna, morska pijavica, bile su čak i najrealnije teze; morsko čudovište, ili, kasnije, vanzemaljska otmica, nisu. Artur Konan Dojl je u svojoj pripovetki iz 1884. predložio osvetu bivših robova kao uzrok tragedije, a film iz 1935. s Belom Lugošijem — mornara-ubicu.

„Meri Selest” je svoje kobno putovanje započela 7. novembra; na brodu su, pored sedam mornara, bili i kapetan Bendžamin Spuner Brigs, njegova supruga Sara i njihova dvogodišnja kćer Sofija; posle dve nedelje žestoke borbe s podivljalim Atlantikom, brigantina se domogla blizine Azora: 25. novembra u 5 sati zabeležen je poslednji unos u brodski dnevnik.

Morhaus je s „Dei Gratia” na „Meri Selest”, na koju je nabasao deset dana kasnije, prebacio pola posade, pa su zajedno otplovili do Gibraltara, udaljenog nekih 1.300 km, nadajući se da će, po pravu i običaju, dobiti nadoknadu za spasavanje tovara, izvesni procenat njegove vrednosti. Međutim, na tamošnjem britanskom viceadmiralskom sudu, umesto rasprave o iznosu koji bi trebalo da prime, stvari su poprimile drugačiji tok.

„Stejten Ajland i Nerouz” (eng. The Narrows, moreuz koji deli Stejten Ajland od Bruklina, tj. Gornji njujorški zaliv od Donjeg), Tomas Čembers, između 1833. i 1857. Brigantine „Meri Selest” i „Dei Gratia” prošle su tuda novembra 1872. na putu ka Evropi. Foto: Wikimedia/Thomas Chambers

Državni tužilac Frederik Soli-Flad pokrenuo je pitanje krivične odgovornosti kapetana Morhausa i posade „Dei Gratia” za nestanak posade „Meri Selest”: sumnjičio ih je, ili da su pokušali nekakvu prevaru u vezi s osiguranjem (nepotkrepljena teza da su se kapetani Brigs i Morhaus odranije poznavali korišćena je kao posredni dokaz), ili da su pobili posadu druge brigantine iz koristoljublja, ili neku kombinaciju te dve teze.

Posle tri meseca pretresanja slučaja, nemajući nikakve dokaze, sud ih je oslobodio sumnje i dodelio im pravo na novčanu nadoknadu. Ipak, ona je iznosila samo šestinu vrednosti tovara, što ukazuje na mogućnost da vlasti ipak nisu bile u potpunosti ubeđene u njihovu nevinost, jer se obično dobijalo više.

I možda bi priča o „Meri Selest” bila zaboravljena, da nije bilo one Dojlove pripovetke, „J. Habakuk Jephson's Statement”, koja je uzburkala vazda željnu i za misterijom žednu javnost; čak se i Soli-Flad vratio slučaju, i pisao o njemu, objavljujući svoje beleške i intervjue.

Početkom 2000-ih, misterijom je odlučila da se pozabavi i dokumentaristkinja En Makgregor. Odmah odbacivši fantastične predloge o sudbini „Meri Selest”, u istrazi se pozabavila onim verovatnim. Napad pirata je, recimo, bio moguć, ali stanje u kojem se brod nalazio kada je pronađen, potpuno je isključivao tu mogućnost.

Posle razgovora s potomcima članova posade „Meri Selest”, isključila je i mogućnost da su se ponapijali i pobunili (mada nije jasno zašto; intervjuisati članove porodice i živih dokazanih izgrednika je nepouzdano, a kamoli onih koji su mrtvi već skoro vek i po); takođe, i da su napustili brod jer su mislili da će burad s alkoholom eksplodirati na azorskom suncu — prazno je bilo samo šest buradi izrađenih od crvenog hrasta.

„Mari Selest”, brigantina čija je posada 1872. misteriozno nestala usred Atlantika, u blizini Azora, na slici iz nastaloj u periodu dok se zvala „Amazon”. Ovde je prikazana kako ulazi u marsejsku luku novembra 1861. Foto: Wikimedia/Honore Pellegrin

Teza o mornaru-ubici, filmski obrađena, našla je u tom međuratnom periodu plodno tle, zato što su dvojica mornara bili Nemci, čiji su lični predmeti jedini nedostajali u potpalublju; ali potomak jednog od njih objasnio je Makgregorovoj da su svoje privatne stvari izgubili u brodolomu početkom 1872, i da, svejedno, nisu imali nikakav motiv.

Napustiti brod usred okeana, posebno brod koji je bio u dobrom stanju (dokaz toga je činjenica da su mornari s „Dei Gratia” plovili njime), poslednje je što bilo koji kapetan želi, i na šta bi bilo koji mornar pristao. Stoga se postavlja pitanje: šta je kapetan Brigs naredio i zbog čega?

Iz razgovora s potomcima njegovog sedmogodišnjeg sina Artura, jedinog člana porodice koji nije zaplovio, i to zbog škole, saznala je da je Brigs bio poštovan i iskusan moreplovac (kao da bi rekli nešto drugo o svom pretku), koji teško da bi uradio nešto iracionalno. Koji je racionalan razlog za napuštanje broda mogao imati? Možda bi utvrđivanje tačnog položaja na kojem je do iskrcavanja došlo, nešto pomoglo?

Brod se 25. novembra nalazio na desetak kilometara daleko od azorskog ostrva Santa Marije; deset dana kasnije bio je 400 nautičkih milja istočno. Makgregorova je stoga pitala Fila Ričardsona, fizičkog okeanografa sa Okeanografskog instituta „Vuds Hol” u Masačusetsu, da joj pomogne da rekonstruiše potencijalni tok plovidbe u tim danima.

Poredeći podatke o temperaturi vode, brzini i smeru vetra, koji se mogu pronaći u bazi podataka organizacije pod imenom „International Comprehensive Ocean-Atmosphere Data Set”, koja beleži sve dostupne vremenske prilike od 1662. naovamo, s ciljem ispitivanja klimatskih promena, tim je utvrdio da je „Meri Selest” mogla i sâma da pluta od Santa Marije pa do tačke na kojoj je pronađena, što znači da je kapetan Brigs možda naredio iskrcavanje čim je ugledao kopno.

Pogled na Gibraltar, grad i moreuz, sa Gibraltarske stene, 1860. godine. Foto: Wikimedia/Alfred Guesdon

Poslednjih pet dana brodskog dnevnika je, međutim, bilo neobično, što je primetio i Soli-Flad; Makgregorin tim je zaključio da je Brigs zapravo bio na oko 190 km zapadno od tačke na kojoj je mislio da se nalazi, možda zbog pokvarenog hronometra, i trebalo je da vidi kopno tri dana pre nego što ga je stvarno ugledao.

Soli-Flad je takođe zapisao i da je Brigs promenio kurs i krenuo severno od Santa Marije, možda u potrazi za utočištem; noć pre poslednjeg brodsko-dnevničkog unosa, „Meri Selest” je bila pod udarima jakog vetra snage 35 čvorova, ali iskusni kapetan ne bi zbog toga napustio brod, tako da je moralo nešto drugo da se desi.

Saznavši da je na prethodnom putovanju „Meri Selest” prenosila ugalj, i da je morala biti sprovedena prenamena, javila se mogućnost da su ugljena prašina i čestice drvne građe zapušile pumpe, što bi objasnilo njihovu rastavljenost, te da Brigs nije mogao da zna koliko je vode prodrlo u brod, jer je tovarni deo bio prenatrpan za vizuelno ocenjivanje.

Ne znajući hoće li brod potonuti, rešio je da ga napusti i da se iskrca na Santa Mariju. Ako je ovo tačno, šta se onda desilo s njima? Gde su nestali? Da li su ih progutali talasi, tako blizu kopna? Da li su mogli tek tako da ispare? Misterija ostaje nerešena, čak i ako su neka pitanja možda dobila odgovore.

(Telegraf.rs)