Masakr koji je "bela Amerika" dugo držala daleko od očiju javnosti: Istina o Tulsi zgražava i posle 102 godine

Iz Sjedinjenih Američkih Država gotovo svakodnevno stižu vesti u vatrenim obračunima sa većim brojem žrtava, a često i o pravim masakrima. Sve te vesti pune su detalja o zločinima, kao i o ubicama i žrtvama. Ali, jedan masakr je uporno guran pod tepih istorije, sve dok više nije mogao da bude skrivan. 

To što su informacije o masakru u Tulsi skrivane od američke javnosti izazvalo je gnev čuvenog glumca Toma Henksa, ali o tome ćemo kasnije...

Preporučujemo

Većina ljudi u našoj zemlji nije čula za grad po imenu Tulsa, koji se nalazi u Oklahomi. To mesto je pre 102 godine bilo poprište jezivog zločina koji je dugo ignorisan u američkim medijima, zbog čega ni mnogi Amerikanci nisu imali pojma o tim krvavim dešavanjima, navodi "USA Today".

Posle protesta 2020. zbog ubistva Džordža Flojda i 100-godišnjice masakra rase u Tulsi 2021. godine, povećana svest dovela je do većeg izveštavanja o tom sramnom trenutku u istoriji SAD o kojem mnogi malo znaju.

U nastojanju da revitalizuje nekada uspešnu poslovnu četvrt poznatu kao "Crni Volstrit", koja je desetkovana u masakru, grad Tulsa je sproveo master plan koji "osigurava da Crni Tulsani iskuse društvene i ekonomske koristi od ponovnog razvoja, od potomala rasnog masakra, i budućih generacija i njihovih naslednika."

Ali, o kakvom se to masakru radi...?

Priča seže u početke 20. veka, kada je u 40 blokova severno od centra Tulse živelo oko 10.000 stanovnika, a tu su postojale i stotine firmi, medicinske ustanove, aerodrom i još mnogo toga. I sve je funkcionisalo do 31. maja i 1. juna 1921. godine.

Tada se masa belaca stuštila na Grinvud — crni deo Tulse — palivši, pljačkajući i uništavajući više od 1.000 domova.

Pravi broj poginulih u masakru možda nikada neće biti poznat, iako se potraga za neobeleženim grobovima nastavlja i nakon više od jednog veka, ali većina istoričara koji su proučavali događaj procenjuju da je broj poginulih između 75 i 300 ljudi.

Kao i o masakru, tako se i o nastanku crnog dela Tulse malo znalo dok nisu počeli da isplivavaju podaci o zločinu.

U većem delu SAD, u godinama nakon Prvog svetskog rata došlo je do porasta rasnih tenzija, uključujući oživljavanje grupe bele rase Kju Kluks Klana, brojne linčeve i druge akte rasno motivisanog nasilja, kao i napore Afroamerikanaca da spreče takve napade na njihove zajednice.

Do 1921. godine, podstaknut novcem od nafte, Tulsa je bio rastući, prosperitetni grad sa populacijom od više od 100.000 ljudi.

Ali stope kriminala su bile visoke, a pravda svih vrsta nije bila neuobičajena.

Tulsa je takođe bio veoma segregiran grad: većina od 10.000 crnačkih stanovnika  živela je u kvartu zvanom Grinvud, koji je uključivao uspešan poslovni kvart koji se ponekad naziva i "Crni Volstrit".

Šta je uzrokovalo masakr?

Dana 30. maja 1921. mladi crni tinejdžer po imenu Dik Rouland ušao je u lift u Drekel zgradi, poslovnoj zgradi u Južnoj glavnoj ulici, navodi "National Geographic".

U nekom trenutku nakon toga, mlada bela operaterka lifta, Sara Pejdž, vrisnula je; Rouland je pobegao sa lica mesta.

Pozvana je policija, koja je sledećeg jutra uhapsila Roulanda.

U to vreme, glasine o tome šta se navodno dogodilo u tom liftu kružile su gradskom belom zajednicom.

Priča na naslovnoj strani u "Tulsa Tribune"-u tog popodneva je objavila da je policija uhapsila Roulanda zbog seksualnog napada na Pejdžovu.

Kako je palo veče, besna bela rulja se okupljala ispred zgrade suda, zahtevajući da im šerif preda Roulanda.

Šerif Vilard Mekalof je to odbio, a njegovi ljudi su zabarikadirali gornji sprat kako bi zaštitili crnog tinejdžera.

Oko 21 sat, grupa od oko 25 naoružanih crnaca — uključujući mnoge veterane Prvog svetskog rata — otišla je u zgradu suda da ponudi pomoć u čuvanju Roulanda.

Nakon što ih je šerif odbio, neki od bele rulje su bezuspešno pokušali da provale u obližnju oružarnicu Nacionalne garde.

Uz glasine o mogućem linču, grupa od oko 75 naoružanih crnaca vratila se u sudnicu nešto posle 22 sata, gde ih je dočekalo oko 1.500 belaca, od kojih su neki nosili i oružje.

Došlo je do pucnjave i nastao je haos, a brojčano nadjačana grupa Afroamerikanaca povukla se u Grinvud.

I onda je počeo pakao...

Tokom narednih nekoliko sati grupe belih Tulsana — od kojih su neki proglašeni šefirovim zamenicima i dato im je oružje — počinili su brojne akte nasilja nad Afroamerikancima, uključujući pucanje u nenaoružanog čoveka u bioskopu.

Lažno uverenje da je u toku pobuna velikih razmera među Crnim Tulsanima, uključujući pojačanje iz obližnjih gradova i gradova sa velikom populacijom Afroamerikanaca, podstaklo je rastuću histeriju.

Kada je 1. juna svanulo, hiljade belaca stuštilo se u Grinvud, pljačkajući i paleći kuće i firme na površini od 35 gradskih blokova. Vatrogasci koji su stigli da pomognu u gašenju požara kasnije su svedočili da su im izgrednici pretili oružjem i naterali ih da odu.

Prema kasnijoj proceni Crvenog krsta, spaljeno je oko 1.256 kuća; 215 drugih je opljačkano, ali nije zapaljeno. Među zgradama uništenim ili oštećenim u požaru su dve novinske kuće, škola, biblioteka, bolnica, crkve, hoteli, prodavnice i mnoga druga preduzeća u vlasništvu Afroamerikanaca.

Do trenutka kada je Nacionalna garda stigla i guverner J.B.A. Robertson nešto pre podne proglasio vanredno stanje, neredi su se praktično okončali. Iako su gardisti pomagali u gašenju požara, oni su takođe zatvorili mnoge Crne Tulsane, a do 2. juna oko 6.000 ljudi bilo je pod naoružanom stražom na lokalnom sajmištu.

Posledice masakra

U satima nakon masakra, sve optužbe protiv Dika Roulanda su odbačene. Policija je zaključila da je Rouland najverovatnije naleteo na Pejdž, ili da joj je nagazio na nogu. Bezbedno držan pod stražom u zatvoru tokom nereda, napustio je Tulsu sledećeg jutra i navodno se nikada nije vratio.

Biro za vitalnu statistiku Oklahome je zvanično zabeležio 36 mrtvih. Državno komisijsko ispitivanje događaja iz 2001. moglo je da potvrdi 36 mrtvih, 26 crnaca i 10 belaca. Međutim, istoričari procenjuju da je broj poginulih mogao biti i do 300.

Čak i prema niskim procenama, rasni masakr u Tulsi je bio jedan od najsmrtonosnijih nereda u istoriji SAD, iza samo Njujorških nereda 1863. godine, u kojima je poginulo najmanje 119 ljudi.

U godinama koje dolaze, dok su Crni Tulsani radili na obnovi svojih uništenih domova i preduzeća, segregacija u gradu se samo povećavala, a novoosnovani ogranak KKK u Oklahomi je jačao.

Medijski mrak

Decenijama nije bilo javnih svečanosti, spomen-obeležja mrtvima niti bilo kakvih napora da se obeleže događaji od 31. maja do 1. juna 1921. Umesto toga, namerno se nastojalo da se oni prikriju.

"Tulsa Tribune" je iz svojih ukoričenih svezaka uklonio priču sa naslovne strane od 31. maja koja je izazvala haos, a naučnici su kasnije otkrili da su nestale i arhive policije i državne milicije o neredima.

Kao rezultat toga, donedavno se masakr u Tulsi retko pominjao u istorijskim knjigama, predavao u školama ili se čak o njemu pričao.

Naučnici su počeli da se dublje upuštaju u priču 1970-ih, nakon što je prošla 50. godišnjica. Godine 1996. na 75. godišnjicu masakra održana je služba u baptističkoj crkvi Maunt Sion, koju su izgrednici spalili do temelja, a spomenik je postavljen ispred Kulturnog centra Grinvud.

Priča o masakru jedva stigla u škole

Sledeće godine, nakon što je formirana zvanična komisija državne vlade da istraži pobunu rase u Tulsi, naučnici i istoričari su počeli da istražuju davne priče, uključujući brojne žrtve sahranjene u neobeleženim grobovima.

U izveštaju Komisije za rasne nemire 2001. godine zaključeno je da je između 100 i 300 ljudi ubijeno, a više od 8.000 ljudi ostalo bez krova nad glavom tokom tih 18 sati 1921. godine.

Predlog zakona u Senatu države Oklahoma koji zahteva da sve srednje škole Oklahome predaju nerede u Tulsi nije prošao 2012. godine, a njegovi protivnici tvrde da škole već podučavaju svoje učenike o neredima.

Prema ministarstvu za obrazovanje, tema je bila potrebna na časovima istorije Oklahome od 2000. i istorije SAD od 2004. godine, a incident je uključen u udžbenike istorije Oklahome od 2009. godine.

U novembru 2018. Komisija za rasne nemire iz 1921. zvanično je preimenovana u Komisija za rasni masakr iz 1921. godine.

"Iako je dijalog o razlozima i efektima termina pobuna protiv masakra veoma važan i ohrabren", rekao je senator države Oklahoma Kevin Metjuz, "osećanja i tumačenje onih koji su iskusili ovu devastaciju, kao i sadašnjih stanovnika ovog područja i istorijskih naučnika doveli su nas do toga da prikladnije promenimo ime u Komisija za rasni masakr iz 1921."

Umesto starog dela grada - auto-putevi

Gotovo deceniju nakon masakra okrug je imao više firmi nego pre masakra - ipak, oblast je doživela pad sredinom 20. veka uzrokovan grabežljivim pozajmljivanjem, javnim dezinvestiranjem, programima urbane obnove i preraspodelom potrošnje i bogatstva.

Tokom 1960-ih i 1970-ih, svi osim jednog bloka uništeni su zbog izgradnje auto-puteva.

Od 2021. godine, samo devet zgrada obnovljenih u četiri godine neposredno nakon masakra ostalo je u Grinvudu.

U 2018. godini, uprava za razvoj Tulse je povratila kontrolu nad delom zemljišta, a 2020. Istorijska privredna komora Grinvuda najavila je da će prikupiti 10 miliona dolara za obnovu "Crnog Volstrita".

Sa glavnim planom koji je odobrilo Gradsko veće 2022. godine, zvaničnici sada rade na stvaranju modela upravljanja za rekonstrukciju 56 hektara zemlje u oblastima Kirkpatrik Hajts i Grinvud kako bi se rešili problemi dezinvestiranja.

Novi Istorijski centar - da se nauči i ne zaboravi

"Greenwood Rising Black Wall Street History Center" — impresivni izložbeni prostor od 1.000 kvadratnih metara nastao iz Centra za stogodišnjicu masakra u Tulsi iz 1921. — objavio je 8. maja da sada poseduje zemljište koje zauzima. Donacija zemljišta od Hajl fondacije centru "predstavlja jedan ekser uklonjen iz kovčega nade i snova kojih se Afrtoamerikanci još drže", rekla je Margo Tejlor, viši docent u "Greenvood Risingu".

"Ovaj transfer zemljišta je zaista značajan skoro 102 godine nakon masakra u Tulsi", rekla je ona. "Nadajmo se da bi ovo moglo signalizirati početak ’nove Meke‘ slobode i restitucije."

Rad na identifikaciji žrtava masakra

U aprilu je jedan forenzički antropolog rekao da se približavaju identifikaciji žrtava rasnog masakra u Tulsi 1921. nakon što su gradski zvaničnici prikupili DNK od ljudi koji veruju da su možda rođaci ili potomci žrtve masakra i drugih koji imaju istorijsku vezu sa Tulsom. Od 22 posmrtna ostatka kod kojih je izvučena DNK, istražitelji su pratili prezimena povezana sa šest osoba - četiri muškarca i dve žene, navodi grad Tulsa.

Sa prikupljenim DNK, istražitelji su pratili 19 prezimena povezanih sa najmanje sedam država: Severna Karolina, Džordžija, Teksas, Misisipi, Luizijana, Oklahoma i Alabama. Za šest tela nije potvrđeno da su žrtve masakra, ali zvaničnici veruju da bi njihovo otkriće moglo da pomogne gde da se pretraži groblje kako bi se pronašlo još žrtava.

Tom Henks: Istina o Tulsi sistematski je ignorisana

"Čuo sam za mnoge katastrofe u kojima su ljudi umirali, ali nikada nisam čuo za ovu stvar koja se dogodila 1921. godine, samo tri godine pre nego što je moj otac rođen, i to me čini besnim. Čini me besnim što je neko nekako odlučio šta je za nas adekvatno da učimo o našoj američkoj istoriji. To me je razbesnelo. Trebalo je 54 godine da saznam za ovo. To nije u redu", rekao je Henks u kratkom videu.

Legendarni glumac je ovim povodom napisao i veliku kolumnu za "Njujork Tajms", u kojoj se osvrnuo na svoje, kako kaže, veliko znanje o američkoj istoriji. Kako je naveo, četiri godine njegovog školovanja imao je predmet o američkoj istoriji. I nakon školovanja je mnogo čitao o istoriji i gledao brojne dokumentarce, ali oni su se mahom ticale "bele istorije Amerike". O Afroamerikancima i njihovom delu američke istorije bilo je malo toga.

"Nekoliko crnačkih ličnosti — Frederik Daglas, Harijet Tubman, velečasni dr Martin Luter King mlađi — bili su oni koji su postigli mnogo uprkos ropstvu, segregaciji i institucionalnoj nepravdi u američkom društvu", napisao je Henks u kolumni.

Skrivanje istine o Tulsi razbesnelo Toma Henksa Printskrin: Youtube/TODAY

"Ali za sve vreme svog proučavanja, nikada nisam pročitao ni jednu stranicu nijednog školskog udžbenika o istoriji o tome kako je 1921. gomila belaca spalila mesto zvano 'Crni Volstrit', ubila čak 300 njegovih crnačkih građana i raselila hiljade crnaca. Amerikanaca koji su živeli u Tulsi, Oklahoma", dodao je Henks.

"Moje iskustvo je bilo uobičajeno: istoriju su uglavnom pisali belci o belcima poput mene, dok je istorija crnaca — uključujući i užase Tulse — prečesto izostavljana. To je donedavno činila i industrija zabave, koja pomaže u oblikovanju onoga što je istorija, a šta zaboravljeno. To uključuje i moje projekte. Znao sam za napad na Fort Sumter, Kasterov poslednji štand i Perl Harbor, ali nisam znao za masakr u Tulsi sve do prošle godine, zahvaljujući članku u 'Njujork Tajmsu'", konstatovao je čuveni glumac.

Konstatovao je Henks američku Deklaraciju o nezavisnosti, po kojoj su "svi ljudi stvoreni jednaki".

"Istina o Tulsi i opetovanom nasilju nekih belih Amerikanaca nad crnim Amerikancima, sistematski je ignorisana, možda zato što se smatralo previše poštenom, previše bolnom lekcijom za naše mlade bele uši. Dakle, naše pretežno bele škole to nisu podučavale, naša masovna privlačna dela istorijske fantastike nas nisu prosvetlila, a moja izabrana industrija se nije bavila tom temom u filmovima i emisijama sve do nedavno. Čini se da su beli prosvetni radnici i školski administratori (ako su čak i znali za masakr u Tulsi, jer neki sigurno nisu) izostavili nestalnu temu zarad statusa kvo, stavljajući bela osećanja iznad iskustva crnaca — bukvalno Crne živote u ovom slučaju", zaključio je Henks.

(Telegraf.rs)