Kako je Iran, od većinski sunitske zemlje, dekretom jednog čoveka postao tvrđava šiitskog islama

Današnji Bliski istok u političkom smislu karakteriše rivalstvo dve regionalne sile: šiitskog Irana i sunitske Saudijske Arabije; sa strane stoji Turska, tradicionalno sunitska zemlja, možda silnija od obe navedene, ali tek relativno odnedavno pogleda vraćenog na prostor svog istočnog susedstva, posle jednog veka gotovo isključive zagledanosti u Evropu.

Ranije, rivalske sile na tom prostoru bile su upravo Turska, u obliku sunitske Osmanske carevine, s jedne strane, a s druge, šiitska Safavidska carevina, ili Safavidski Iran ili Persija; moglo bi se pomisliti da je jedina konstanta na tom prostoru — šiitski Iran, stub te grane islama. Ali nije tako.

Preporučujemo

Pre nego što je Ismail, prvi šah iz kurdsko-azerske kuće Safavi, u periodu 1500—1510. u nekoliko osvajačkih talasa pokorio prostor Irana (a u njega se mora uračunati i današnji Azerbejdžan, neraskidivo vezan istorijski s Iranom), to je bila mahom sunitska zemlja, ili bolje reći, zemlje, pošto je Iran bio rascepkan na niz država kojima su vladale razne dinastije, često neiranskog porekla (tako je bilo od sredine VII veka, kada su Arabljani pokorili Sasanidsku carevinu).

Međutim, Ismail, koji je vatreno mrzeo sunite, bio je rešen da po svaku cenu od svoje nove imperije načini šiitsku tvrđavu; rezon možda nije bio u potpunosti verski—možda se vodio i državničkom željom da u Iranu izgradi poseban i jedinstven identitet radi efikasnije borbe protiv sunitskih Turaka Osmanlija, i da ga istovremeno ojača i osnaži iznutra, stvarajući institucije lojalne dinastiji—ali je svakako bio u dobroj meri verski.

Unutrašnjost džamije Šejha Lutfulaha, sagrađene početkom XVII veka, biser je safavidske arhitekture. Nalazi se u Isfahanu, najvećem iranskom gradu posle Teherana, u središnjem delu zemlje. Foto: Wikipedia/Mohammad Tarem

„Dekretom” odredivši da je šiitski islam, i to tzv. dvanaestničko šiitstvo, obavezna religija, metode koje je ovaj prvi safavidski šahanšah (kralj kraljeva) koristio da to primeni bile su brutalne: prisilne konverzije, masovna ubijanja nepokornih, proterivanja i tamničenja, otimanje zemlje, uništavanje sunitskih džamija i grobalja.

Takođe: uvođenje rituala proklinjanja prva tri islamska kalifa, Ebu Bekra, Omara i Osmana, koje šiiti smatraju za uzurpatore, i konačno, uspostavljanje maltene karnevalske proslave atentata na kalifa Omara, koji je pao od ruke persijskog roba Ebu-Lu’le Fejruza el-Farisija.

Nije šiitizacija tekla brzo i glatko, pre svega zbog ukorenjenosti sunitstva, a u manjoj meri i zbog povremenih odstupanja šahova, poput Ismaila II, sina Tahmaspa i unuka Ismaila I, koji je pokušao da preokrene proces i bio ubijen posle samo godinu dana na prestolu, verovatno zatrovanim opijumom, tako što je jednog jutra pronađen mrtav u krevetu, pored dečaka Hasan-bega, svog ljubavnika.

Naslednik Muhameda Hodabande, koji je nasledio svog starijeg brata Ismaila II, bio je Abas prozvan Veliki; za vreme njegove vlade šiitski islam se trajno učvrstio i više nije bilo moguće preokrenuti tok, ali je čitav proces potrajao znatno duže nego što se obično misli — bezmalo dva veka.

(P. L.)