Saveznički planovi 1945: Morgentau tražio vraćanje Nemačke u srednji vek, Čerčil Dunavsku Federaciju

 
Čitanje: oko 5 min.
  • 2

Nekoliko planova je krajem Drugog svetskog rata kolalo u pogledu (ne)budućnosti Nemačke, ili budućnosti (Ne)mačke. Najozloglašeniji svakako je bio onaj Henrija Morgentaua mlađeg, američkog sekretara trezora, tj. ministra finansija, ranije jedan od tvoraca „Nju dila” te Zakona od zajmu i najmu, koji je bio tako važna karika u lancu kojim je na kraju obuzdan i vezan Treći rajh.

Plan je podrazumevao kompletnu demilitarizaciju Nemačke, i države i građanstva, trojnu particiju (na Severnu i Južnu Nemačku, uz obnovu Austrije), dodelu Sara Francuskoj a Istočne Pruske Poljskoj, te totalnu deindustrijalizaciju industrijskog srca te zemlje, ili „kazana ratova” kako ga je nazvao Morgentau: Rura, Porajnja, Kilskog kanala i svih teritorija severno od njega.

Te oblasti bi bile izdvojene u Međunarodnu zonu i našle bi se pod stranom upravom; a kad kažemo „totalna deindustrijalizacija” mislimo na fizičko uklanjanje svih fabrika i postrojenja i stavljanje do znanja Nemcima da im nikada više neće biti dozvoljeno da tu obnove industriju, uz hrabrenje stručnih ljudi na migraciju u druge krajeve, na što je širi prostor moguće... — plan je bio razrađen u memorandumu, koji možete pročitati ovde.

Ovakav predlog, koji je faktički zagovarao resetovanje Nemačke na ratarsko-pastoralnu ekonomiju, naišao je na načelnu podršku Ruzvelta i odbijanje Čerčila; u svakom slučaju, nije bilo šanse, uprkos simpatijama lorda Červela, Čerčilovog ličnog pomoćnika, vatrenog u mržnji prema nacistima, da ovaj plan zaživi, jer Britanija nije htela ni Nemačku nesposobnu da plati odštetu, ni sebe u situaciji da mora ili da hrani Nemce ili da pusti da ih 40% pomre od gladi, jer se samo 60% moglo da prehrani poljoprivredom.

Iz istog razloga rasla je i opozicija planu u samoj Americi; pritom se tamo pričalo, utemeljeno ili ne, da je fanatičan nemački otpor u zadnjoj godini rata bio posledica toga, što je plan Morgentaua, procurio u javnost, pa ga je Gebels koristio za propagandu, a naročito činjenicu da je ovaj bio jevrejskog porekla; za plan se govorilo Nemcima „vredi 30 divizija”, a sam bog zna koliko je Jevreja u logorima stradalo zbog mržnje pogoršane tim vestima.

Samner Vels, koji je prethodne godine podneo ostavku na položaj američkog državnog podsekretara, predložio je 1944. nešto normalniji plan: uz obnovu austrijske državnosti, i dodelu Istočne Pruske Poljskoj, ostatak bi se podelio na tri dela: severozapadna država bi se protegla od Hamburga do Saksonije, mahom katolički jug bi obuhvatio mahom katoličko Porajnje, a istočna država bi obuhvatila Šlesku i Pomeraniju: ideja je bila da se te tri države, slične veličine i snage, međusobno obuzdavaju kako nijedna ne bi postala dovoljno moćna da apsorbuje druge dve.

Ali je Vels do tada već bio pomalo irelevantan za određivanje smernicâ američke spoljne politike; potpuno relevantan, međutim, bio je britanski premijer Vinston Čerčil. Njegov plan je poznat iz mnoštva dokumenata, recimo, iz ovog rastajnjenog (eng. declassified, sa kojeg je skinuta oznaka tajnosti) memoranduma Džordža Elzija, u to vreme pomoćnika mornaričkog ađutanta predsednika Ruzvelta.

Čerčilova ideja je bila da se, pored Severne Nemačke, obrazuje snažna federacija južnih nemačkih državica, konkretno Virtemberga, Badena, Bavarske i Austrije, ali takođe i Mađarske, s Bečom kao prestonicom; Staljin, javio je Čerčil u Vašington posle svog sastanka s njim u Moskvi oktobra 1944, sada je bio rad da pristane na to, pa čak i na Beč kao glavni grad te velike Dunavske Federacije, kako ju je Čerčil nazvao, ali bez Mađarske — tome se vođa SSSR protivio.

Staljin je takođe tražio, u skladu s Morgentauovim planom, da se Rur i Sar odvoje od Pruske, da se „stave van funkcije, možda pod međunarodnu kontrolu, i da se posebna država obrazuje u Porajnju. Čerčil i Staljin su se složili da bi internacionalizacija Kilskog kanala bila poželjna.”

Razgovori na ovu temu zapravo nisu bili ništa novo, saveznička vrhuška je o tome diskutovala još decembra 1943. tokom Teheranske konferencije, gde su se sva trojica načelno složili da Nemačka treba biti podeljena posle rata (Ruzvelt je tada predlagao particiju na pet državica, Čerčil se i tada držao goreiznete ideje, a Staljin je bio na strani Ruzvelta, ne želeći jaku južnu nemačku državu; ali je, kao što možemo da vidimo, promenio stav do oktobra naredne godine).

Logika legendarnog i dalekovidog britanskog premijera bila je očigledna: već je on, gledajući Nemačku koja već odavno više nema nikakvih šansi (da je s njom svršeno znao je Čerčil već posle Perl Harbora), video Crvenu Rusiju kao novog (starog) neprijatelja Zapada, pa je Dunavska Federacija trebalo da posluži kao novi cordon sanitaire protiv „crvenog osipa”.

No već i na osnovu toga možemo videti da Čerčilov plan nije bila pobeda komunista u Jugoslaviji, i da ni najmoćniji ljudi sveta ne kontrolišu u potpunosti događaje, da čak i oni više glume kontrolu nego što je stvarno imaju, da su nalik čoveku u kajaku koji se spušta niz brzak i veslima pokušava da sačuva živu glavu i stvori iluziju gospodarenja talasima: Nemačka je na kraju podeljena, ali ne u skladu s ranijim planovima.

(P. L.)

Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Više sa weba

Komentari

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA