Varna, Bugarska, 1444. godine. Krstaši su na putu da potuku Turke, ali Vladislava ne drži mesto

„Bitka kod Varne”, Jan Matejko, 1879. Centralna figura kompozicije je poljsko-ugarski kralj Vladislav III Jagelonac. Foto: Wikimedia

Prošlost je satkana od bezbroja sitnih, naizgled beznačajnih događaja, s onim krupnim, velikim, koji se odigravaju toliko retko, da predstavljaju anomalije na telu istorije; mi samo mislimo da su oni česti, jer se udžbenici istorije samo njima bave. Tabloidni istoričari, kakvih je pun internet, iz želje da privuku pažnju, da šokiraju, zaprepaste i zadive slušaoce, interpretiraju istorijske činjenice na najspektakularnije načine; ima ih koji su spremni i da izmisle, za svoje dobro ili dobro nacije.

Preporučujemo

Izdvojiti bilo koju evropsku bitku kao najvažniju, nemoguće je: istorija je zbir međuzavisnih događaja u stanju permanentne interakcije, u kojoj je sve (od komarca koji ujeda beznačajnog seljaka do atentata na kralja) uticalo na sve. Ali pošto ljudi vole proste odgovore, Francuz će pomenuti Tur, Nemac i Poljak jednu ili dve opsade Beča, Mađar i Hrvat Mohač, Srbin Kosovo ili Maricu, Grk pad Carigrada, iako se pola tih bitaka ne bi ni odigralo da je beg Osman stradao kao dete u nekoj opasnoj situaciji za koju ni ne znamo, a koja se morala zbiti.

Jedan popularni „tiktok-istoričar” nedavno je, u prilično neubedljivo izrežiranom „spontanom” odgovoru na to pitanje, pomenuo Bitku kod Varne. U pitanju je kulminacija Duge vojne, ili Varninskog krstaškog rata, koju je raznorodna hrišćanska koalicija vodila protiv Osmanske carevine. Tokom njegove prve faze, od jeseni 1443. do leta 1444. godine, u kojoj su ključne ličnosti bili poljsko-ugarski kralj Vladislav III, ugarski vojvoda Janoš Hunjadi i srpski despot bez despotovine Đurađ Branković — hrišćani su tukli Turke kod Niša i Zlatice, što je rezultovalo mirovnim sporazumima u Jedrenu i Segedinu.

Oni su predviđali desetogodišnje primirje i doveli do osmanskog povlačenja iz Albanije i Srbije, koja je tako obnovljena pet godina nakon prvog pada Smedereva; potom je u avgustu sultan Murat II neočekivano abdicirao u korist 12-godišnjeg sina Mehmeda II. Ali hrišćani, pod pritiskom pape Evgenija IV, preko njegovog legata Julijana Čezarinija, krše sporazume i obnavljaju neprijateljstva, želeći da proteraju Turke iz Evrope i oslobode Carigrad pritiska kojem je izložen.

Shematski prikaz Bitke kod Varne: raspored trupa i razvoj događaja. Foto: Wikimedia

Srpska despotovina sada ostaje po strani, jer je despot Đurađ zadovoljan onim što je dobio. Krstaška vojska je zato sastavljena mahom od ugarskih, poljskih i bohemijskih trupa, njih oko 16.000, uz 4.000 Vlaha pod zapovedništvom budućeg vlaškog kneza Mirče II, sina Vlada Cepeša, i uz manje odrede Hrvata i Bošnjana (pod Frankom Talovcem), Čeha, Tevtonskih vitezova, Bugara (koje predvodi Fružin, sin Ivana Šišmana), Litvanaca i Rusina, dok Turaka, koje predvodi Murat II uprkos abdikaciji, ima oko 60.000.

Bitka se odigrava 10. novembra 1444. kod Varne, na bugarskoj obali Crnog mora, nakon neuspelih pomorskih blokada Bosfora (po dva burgundska, dubrovačka i vizantijska broda) i Dardanela (flotila papinskih, mletačkih i burgundijskih brodova). Zbog nepovoljnog položaja i brojčane nadjačanosti, ugarski, hrvatski i češki zapovednici podržavaju ideju formiranja „wagenburga”, ali Hunjadi je protiv i Vladislav mu prepušta komandu: bitka će se muški prihvatiti.

Hrišćani, istina, imaju trostruko manju vojsku, ali su mahom teški oklopnici; ta činjenica, uz dobro osmišljenu i razboritu taktiku, i visok moral, utiče na odličan početak bitke po krstaše; i sem propasti hrišćanskog desnog krila, Turci su razbijeni, u totalnom rasulu, toliko da u jednom trenutku na bojištu ostaje samo Murat s 5.000 janičara.

Ilustracija Bitke kod Varne u „Hronici celog sveta” (polj. Kronika wszystkiego świata) iz 1551. godine od Marćina Bijelskog, poljskog istoričara, pisca, pesnika, hroničara, prevodioca i vojnika. Foto: Wikimedia

Ali videvši to, želeći da bude junak, Vladislav, koji se sa svojih 500 poljskih oklopnika nalazio u pozadini, u skladu s Hunjadijevim planom, donosi nerazumnu odluku da se samoinicijativno uključi u bitku: on uleće u vihor i hrli ka čadoru u kojem se nalazi Murat, s namerom da ga zarobi, i blizu je toga, ali trpi strašne gubitke i naposletku pada. Zarobljenom, Turci mu odrubljuju glavu, koja nikada nije pronađena, kao ni telo, uprkos velikim naporima Hunjadija.

Posle toga nastaje rasulo u demoralisanim hrišćanskim redovima, i bitka je izgubljena, a krstaška vojska praktično uništena; doduše, i Turci imaju strašne gubitke, tolike gubitke, da se kaže da je Muratu trebalo tri dana da shvati da je pobedio. Čak i da su krstaši pobedili, ko kaže da se Turci ne bi Četiri godine kasnije, odigrala se Druga bitka na Kosovu, na tlu naše despotovine, u kojoj je naša uloga neslavna: ili smo ignorisali bitku ili smo čak pomogli Turcima, sprečivši Skenderbega da se priključi Hunjadijevim snagama ulogorenim kod Smedereva.

Posle te turske pobede na Kosovu, Ugarska kraljevina više nije mogla ni ljudski ni finansijski pokretati ofanzive protiv Osmanske carevine, pa je ova odrešenih ruku na tzv. Balkanskom poluostrvu mogla činiti po svom nahođenju. Narednih decenija je, mic po mic, brisala jednu po jednu prepreku na putu ka Beogradu, Budimu, Beču, Rimu, do kojeg nikad nije došla. Gledano iz ugla tabloidnog, tiktok-istoričara: zašto izdvojiti Bitku kod Varne a ne Drugu bitku na Kosovu?

(Telegraf.rs)