Od Viljema Osvajača do Čarlsa, Englezima već skoro 1.000 godina ne vladaju "Englezi"

Episkop Odo okuplja snage svog polubrata Viljema Osvajača, pred Bitku kod Hejstingsa 1066; detalj sa slavne Tapiserije iz Bajea, rukotvorine iz XI veka. Foto: Wikimedia

Nije jednostavno sažeti dinastičku istoriju engleske monarhije, tako intimno vezane s etnogenezom tog naroda i nacije. Ali u najkraćim crtama, anglosaksonska plemena koja su u V veku osvojila južne, istočne i centralne delove ostrva Velika Britanija, obrazovala su na tom prostoru sedam kraljevina (tzv. Heptarhija), koje je 927. po prvi put ujedinio kralj Etelstan od Merše, ili Mercije, iz kuće Veseks.

Preporučujemo

Do tada je anglosaksonska Britanija već bezmalo vek i po bila pod udarima vikinga, koji su isprva harali obale, pa onda počeli da zalaze duboko u unutrašnjost, zaposevši sredinom IX veka čitavu severoistočnu polovinu zemlje (eng. Danelaw); Danci 1013. osvajačkim pohodom svrgavaju Vesekse s prestola, no ovi obnavljaju vlast posle samo nekoliko meseci.

Ali naredna invazija Danaca 1016. na čelu s Knutom Velikim nije bila kratkovekih posledica: on će Engleskom vladati 19 godina, njegov mlađi sin Harold Brzonogi četiri, a potom stariji Hartaknut dve. Tek će tada Veseksi obnoviti vlast, preko Edvarda Ispovednika, koji će vladati skoro 24 godine, i posle čije će se smrti na tron uspeti Harold II iz kuće Godvin: poslednji anglosaksonski kralj Engleske.

Harold II će, posle samo 282 dana kraljevanja, slavno poginuti u Bici kod Hejstingsa, koju je vodio protiv Normana, potomaka pofrancuženih vikinga koji su od francuskog kralja 911. dobili zemlju, kasnije prozvanu Normandija; invazija, koju je predvodio normandijski vojvoda Viljem, prozvan Osvajač, odigrala se 1066. i predstavlja prekretnicu engleske istorije, njenu među, posle koje ništa više nije bilo isto.

Londonska Kula, ili kolokvijalno Tauer, sagrađena je 1078. po nalogu kralja Viljema Osvajača, s ciljem uspostave normanske kontrole nad Londonom. Foto: Wikimedia

Najvažnija stvar koja se potom odigrala nije bila promena dinastije—to je retko kada bilo ključno za opštu sudbinu zemlje, kao što će vam reći svako malo bliže upoznat s istorijom Evrope—već zamena elite koju je izvršio novopečeni engleski kralj (koji je ostao vojvoda od Normandije, i u vrlini te činjenice podređen francuskom kralju, kojem je bio jednak u vrlini ovog novog položaja).

Knjiga strašnog suda (eng. Domesday Book) iz 1085, koja predstavlja popis zemljišnih poseda i stanovništva sproveden zarad bolje državne uprave i efikasnije poreske politike, pokazuje da je svega 5% zemlje južno od severne reke Tiz do tada ostalo u anglosaksonskim rukama: Viljem je sistematski konfiskovao zemlju anglosaksonske vlastele i predao je svojim ljudima (zadržavajući lično vlasništvo nad njom), u skladu sa značajem koji su imali tokom pohoda, a narednih decenija je i tih 5% gotovo isparilo.

Anglosaksonci, ako su i ostali na nekim položajima, poput šerifa ili episkopa, ostali su jer su se zakleli na vernost Viljemu, i zamenjeni su Normanima odmah po smrti; 1096. već više nijedan episkop nije bio Anglosaksonac, a čak su i anglosaksonski opati postali egzotična retkost. Prema tome: Normani su postali, ne samo nova engleska vlastela, nego u punom smislu vladajuća klasa, na svim nivoima.

Normanska kuća izumrla je smrću Henrija I, a zamenila ju je druga „francuska” kuća, Bloa, preko Henrijevog sestrića Stefana, koji je kasnije napravio dogovor s Matildom, Henrijevom ćerkom (koju je ovaj planirao da imenuje naslednicom dok joj Stefan nije silom oteo presto), da ga posle njegove smrti nasledi njen sin Henri, kojeg je imala sa Žofruom, nadimka „Plantagenet”, grofom Anžua nasledstvom a vojvodom od Normandije osvajanjem.

„Branje crvenih i belih ruža u vrtovima Starog hrama”, Henri Artur Pejn, oko 1908; slika prikazuje scenu iz Šekspirove istorijske drame „Henri VI, deo prvi”, gde pristalice rivalskih frakcija Plantageneta biraju crvene ili bele ruže, što pokreće Ratove ruža. Foto: Wikimedia

Usponom na presto Henrija II 1154. godine, vladajuća kuća postaje Plantagenet (ili ponekad: Anžu/Plantagenet, barem do smrti Henrija III 1272), mada je to retroaktivno (slično Rjurikovičima), jer je „Plantagenet” kao prezime prvi promovisao tek vojvoda Ričard od Jorka u XV veku, tokom Ratova ruža, koji su se vodili između kućâ Lankaster i Jork, koji su bili ogranci Plantageneta.

Potom dolazi kuća Tjudor; Henri VII bio je po majčinoj strani Plantagenet, kroz lankastersku granu (Margaret Bofort je bila kćer Džona Boforta, najstarijeg nezakonitog sina Džona od Genta, trećeg sina Edvarda III), a po očevoj izdanak velške vlastelinske kuće — i to, po svemu sudeći, „čisto” velške kuće.

Zatim dolazi škotska kuća Stjuart, uz 11-godišnji interregnum tokom kojeg je Engleska bila republika; posle Slavne revolucije 1689. nastaje spoj Stjuarta s kućom Oranje, jer na presto dolazi Meri II, ćerka Džejmsa II, sa svojim suprugom, Viljemom III Oranskim, a nasleđuje ih Ana, druga ćerka Džejmsova.

Još 1701. je engleski parlament (Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije nastalo je 1707) Aktom o nagodbi odredio Sofiju Hanoversku za Aninu naslednicu; ali dve žene su preminule 1714, prvo Sofija pa ubrzo potom Ana, pa je Sofijin sin Georg Ludvig, elektor Elektorata Hanovera, sastavnog dela Svetog rimskog carstva, postao britanski kralj Džordž I; Hanoverci su vladali skoro 200 godina, do smrti kraljice Viktorije 1901; njeno potomstvo s princom Albertom, iz nemačke kuće Saks-Koburg i Gota, nosiće to prezime do 1917, kada će ga izmeniti u Vindzor.

(Telegraf.rs)