Aleksandar je oboleo od dečje paralize i ostao nepokretan: Od 6. godine živi u gvozdenoj kutiji

Kada je imao šest godina, u leto 1952. godine, Pol Aleksandar iz Dalasa je počeo da se oseća loše. Imao je bolove u vratu, glavobolje i temperaturu. Bilo je jasno da nešto nije u redu.

"Majka nas je pozvala da dođemo na večeru, i sećam se da me je jednom pogledala - vrelog, mokrog i grozničavog - i povikala: "O moj Bože!" Skinula mi je odeću, bacila me na krevet mog oca i pozvala doktora", prisećao se Aleksandar godinama kasnije.

Preporučujemo

Dobro je znala da je Aleksandar imao polio, ili dečju paralizu. Tog leta u Teksasu barovi, restorani, pozorišta i crkve bili su zatvoreni zbog epidemije polia.

"Sećam se da mi je bilo vruće i imao sam groznicu, a narednih nekoliko dana sam ostao u krevetu i nisam se pomerao. Imao sam ovu bojanku i osećao sam prinudu da bojim što više mogu, kao da to možda neću moći da radim u budućnosti", ispričao je on.

Roditelji su ga odveli u bolnicu nakon što nije mogao da drži bojice ni da govori, ali kao i mnoge druge, bolest ga je paralizovala.

U bolnici, koja je bila puna pacijenata sa poliomijelitisom, on i njegova porodica su obavešteni da se ništa ne može učiniti za njega i ostavili su ga na nosiljci, dok je jedva mogao da diše. Ubrzo ga je video jedan lekar i uradio hitnu traheotomiju pre nego što je iscedio tečnost koja se nakupila u njegovim plućima.

"Sledeće čega se sećam jeste da sam bio u metalnoj kutiji", rekao je on.

Aleksandar sada ima 76 godina i jedan je od poslednjih ljudi na svetu koji koriste gvozdena pluća. Naime, on je čak 70 godina svog života proveo u metalnom kanisteru koji mu služi kao pluća.

Gvozdena pluća rade tako što vrše negativan pritisak na pacijenta iznutra. Da bi se pomoglo pacijentu da udahne, vazduh se ispumpava iz mašine, pomažući njihovim grudima da se šire. Kako se vazduh upumpava nazad u mašinu, pacijent izdiše.

Zbog bolesti ostao je skoro potpuno nepokretan - mogao je da pomera samo glavu, vrat i usta, čime su mu život i obrazovanje postali izuzetno teški.

"Odlučio sam da se borim, da ću imati život", prisetio se on. Prvih 18 meseci proveo je u bolnici.

Postao je jedan od prvih učenika koji se u potpunosti školovao kod kuće, učio je da pamti činjenice umesto da ih zapisuje, i koristio je specijalnu olovku koju mu je napravio otac. Pomerao ju je ustima.

Nakon što je završio školu sa dobrim ocenama, odlučio je da postane advokat.

"Kada sam prešao na Univerzitet u Teksasu, bili su užasnuti kada su pomislili da ću doneti svoja gvozdena pluća, ali jesam, i stavio sam ih u studentski dom, i živeo sam u studentskom domu sa svojim gvozdenim plućima", kasnije se prisećao.

Rekao je da je imao stotine prijatelja, jer su svi želeli da vide šta ovde radi "muškarac kojem je glava virila iz mašine".

Položio je advokaturu 1984. godine i postao advokat. Uz fizikalnu terapiju i asistenciju, mogao je da napusti mašinu na duže vremenske periode, što mu je omogućilo da argumentuje svoje slučajeve na sudu. Uspeo je da diše van mašine pomoću tehnike zvane glosofaringealno disanje, koju je nazvao "žabljim disanjem".

Pol, zajedno sa možda još nekih 10 ljudi, nastavlja da koristi gvozdena pluća, preferirajući ih više od drugih modernijih aparata za disanje koji bi mogli da naprave rupu u njegovom grlu. Kako više niko ne pravi mašine, sve je teže popraviti i zameniti delove, ali do sada se snalazio.

Aleksandar je i dalje živ, 70 godina nakon što je postao paralizovan, a napisao je i knjigu o životu sa gvozdenim plućima.

Polio ili dečja paraliza je u 20. veku postala jedna od najzabrinjavajućih dečijih bolesti u tim oblastima. Prvu polio vakcinu je razvio tokom 1950-ih Džonas Solk. Decenijama je ova bolest, zahvaljujući vakcinaciji, gotovo potpuno iskorenjena, ali se ovaj virus i dan danas vraća.

Virus može da izazove ozbiljnu bolest, paralizu i trajne posledice za zdravlje a njegova stopa smrtnosti je između 5 i 10 odsto. Širi se oralno-fekalnim putem i najčešće pogađa decu predškolskog uzrasta.

Zahvaljujući vakcinaciji, broj slučajeva od 1988. godine smanjen je za čak 99 procenata. U brojkama, sa procenjenih 350.000 slučajeva godišnje u više od 125 država, ova brojka svela se na 175 tokom 2019.

Praktično iskorenjenim se smatra svuda u svetu osim u delovima Azije.

(Telegraf.rs)